Ko su „fantomi“ u državnom aparatu

Bezakonje je kao rak. Ne može se kontrolisati i koristiti kada ti treba, a odbaciti onda kada pomisliš da može postati štetno. Ako se ne suzbija, ono zauzima sve veći prostor svakodnevnog života i na kraju se, najčešće, najpre obruši na onoga ko se bezakonjem poigravao

Sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Bio je i predsednik Prvog opštinskog suda u Beogradu. Od 2009. do 2012. godine zastupao je Srbiju pred Međunarodnim krivičnim sudom. Doktorirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu iz oblasti krivičnog prava.

Ono što se dešavalo, i što se u ovom trenutku dešava povodom noćnog fantomskog prepada i rušenja objekata u beogradskoj Savamali, definitivno predstavlja prelazak crvene linije. Predstavlja poziv na uzbunu! To jednostavno ne sme da se dogodi  bilo kada, bilo gde, u bilo kojoj državi, pa čak ni u onoj koja se naziva „krhkom demokratijom” poput ove naše! Ne, tu zaista nema bilo kakvih objašnjenja ni opravdanja. Tu nema ni izvinjenja. To je jednostavno nedopustivo! (deo teksta sa bloga sudije Majića)

Napisali ste da su noćna akcija i fantomski prepad u Savamali nedopustivi i da je pređena crvena linija. Ko je sve prešao crvenu liniju svojim činjenjem, odnosno nečinjenjem?

I dalje se nadam da će to u dogledno vreme biti poznato. Da ćemo saznati imena i prezimena „fantoma”. Ako je zaista reč o nekoj samostalno organizovanoj grupi, onda je neophodno hitno otkriti o kome se radi, jer država po definiciji ne sme da toleriše bilo koju grupu koja primenjuje silu na njenoj teritoriji. Država ima monopol na prinudu, koji joj je najvećim delom poveren upravo zato da drugi ne bi mogli da primenjuju silu. Ako bi se, što bi bilo daleko opasnije, potvrdile sumnje zaštitnika građana da je ovde ipak postojala koordinacija određenih državnih i nedržavnih elemenata, onda je i ta „crvena linija” bila mnogo opasnije prekoračena. Onda je potrebno utvrditi ko su „fantomi” u državnom aparatu.

Koliko može biti opasno objašnjenje predsednika Vlade da su u Savamali „srušeni bespravni objekti” i da zbog toga ne bi trebalo dizati nepotrebnu galamu? Da li bi to moglo da bude motiv za neke druge slične akcije?

Izjave kojima se relativizuje značaj prava i pravnog poretka su uvek opasne, od koga god da dolaze. Postaju naročito opasne onda kada ih upućuju najviši državni organi. To što je neki objekat bespravno sazidan, ne znači da ga može srušiti bilo ko, samo zato što u tom trenutku poseduje bager i ekipu momaka sa palicama. Da je tako, između anarhije i uređenog društva ne bi postojale suštinske razlike. Postoji jasno definisana procedura u kojoj se najpre utvrđuje da je nešto nezakonito sazidano, daje se rok za dobrovoljno uklanjanje i tek naposletku dolazi do rušenja koje takođe obavljaju ovlašćena lica. Ta lica ne nose fantomke i palice već legitimacije, imaju svoje ime i prezime i za to što rade primaju platu.

Ako se stvari na ovaj način relativizuju, pojedinci lako mogu shvatiti da je prihvatljivo „uzeti stvar u svoje ruke” kada god im se učini da imaju neko „pravo”. Koliko je to opasno, možete i sami pretpostaviti, naročito kada živimo u društvu koje i inače nema preterano poštovanje spram zakona. Zamislite samo koliko imamo nelegalno sagrađenih objekata u državi. I zamislite da od sutra organizovane grupe i pojedinci krenu da ruše one od njih koji im se iz bilo kog razloga ne dopadaju. Zakon nam više ne bi bio potreban. Otvorili bismo vrata anarhiji.

Posle izveštaja zaštitnika građana saznali smo da je policija tokom te noći bila upoznata sa svim detaljima, ali da nije htela da interveniše. Kako to objašnjavate?

Ovde bih ipak sačekao dodatne provere. Ne treba ni u ovakvim slučajevima zapasti u drugu vrstu zamke i olako zaključiti da su svi deo zavere. Iz Izveštaja proizlazi da nije pružena nužna pomoć građanima. Ako je zaista postojao plan nesprečavanja ljudi u fantomkama, mora se utvrditi ko je za taj plan znao i zašto i po čijem nalogu ga je sprovodio. Ubeđen sam da postoji nemali broj policajaca koji bi se suprotstavili ovakavim postupcima, jer mnogo časnih ljudi postoji i u policiji. Problem je što se kod ovakvih stvari uvek računa na podobne i nečim zadužene. Ako je stvar bila organizovana, onda je organizovana među podobnima i zaduženima. 

No, i ako se ne utvrdi da je neko imao plan, što takođe kao neko ko se bavi krivičnim pravom moram dozvoliti kao mogućnost, morala bi postojati odgovornost za neučinjeno. Građani nisu smeli da čekaju vezani i zovu pomoć policije koja se ne odaziva. Onaj ko u takvim okolnostima nije obezbedio akciju policije, odgovoran je u svakom slučaju. Makar i zbog nedopustivo loše organizacije posla.

Nastavak teksta možete pročitati u tridesetprvom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“