Značaj izvoza za malu zemlju sa siromašnim tržištem kao što je Srbija jedna je od retkih stvari oko kojih postoji potpuno slaganje, pa se ovoj temi u novije vreme opravdano posvećuje dosta pažnje. U javnosti se, međutim, kao veliki izvoznici često pojavljuju preduzeća koja su i veliki uvoznici, koja imaju malu marginu između izvoza i uvoza ili su neto uvoznici. U prvi plan se stavlja i njihov doprinos BDP-u, dok se ne uzima dovoljno njihov doprinos novododatoj vrednosti, koja je u takvim slučajevima veoma mala. Od 100 najvećih izvoznika u Srbiji u prvih devet meseci ove godine, 44 su istovremeno bili i na listi 100 najvećih uvoznika. O strukturi našeg izvoza govori i očekivanje da će najveći izvozni adut i u narednom periodu biti kukuruz, jer je za razliku od prethodne dve godine njegov rod rekordan. Srbija se, međutim, ne može više oslanjati samo na nebo, niti na izvoz sirovina, već mora sistematski, dugoročno, raditi na promeni strukture izvoza. Pritom su ključne dve stvari: povećanje udela izvoznih proizvoda više faze prerade gde se koriste novije tehnologije, kao i stvaranje privrednog ambijenta koji će biti dobar za one koji ostvaruju neto izvoz, jer će tada i efekat na platni i spoljnotrgovinski bilans zemlje biti najveći. Sa tog stanovišta promene u strukturi industrija u pravcu proizvoda više faze obrade su ključne, uz više izvoznika sa nižim učešćem uvoza u izvoznom proizvodu.
Dosadašnji model ekonomskog razvoja favorizovao je uvoz robe široke potrošnje i privredni rast bazirao se najviše upravo na rastu zaduženosti i uvoza, što više nije moguće, niti je dobro. Stoga bi u fokus ekonomske politike morali u mnogo većoj meri nego do sada biti stavljeni upravo neto izvoznici. Prvi korak je da se njihovo poslovanje učini vidljivim, a potom da se ekonomska politika u većoj meri okrene stvaranju povoljnijih uslova za njihov razvoj. Treba ipak napomenuti da je suština u konkurentnosti i profitabilnosti svakog preduzeća, a da je neto izvoz samo poželjna kategorija. Ako preduzeće nije konkurentno i nema tržišnu perspektivu, ne vredi ga održavati subvencijama čak i ako je neto izvoznik. Kao što će analiza pokazati, u Srbiji pored veoma konkurentnih neto izvoznika postoji i grupa preduzeća koja jesu neto izvoznici, ali su im poslovne performanse veoma slabe, pa opstaju samo zahvaljujući državnim subvencijama i neplaćanju obaveza.
Poslednjih godina ipak dolazi do pozitivnih promena u pogledu visine izvoza, njegove strukture i pokrivenosti uvoza izvozom. Izvoz raste brže od uvoza uz blagu pozitivnu promenu strukture izvoza.
Najbolji primer da preduzeće može biti veliki izvoznik, a da je neto efekat na platni i trgovinski bilans i na novododatu vrednost mali, jeste Železara Smederevo. Ona je u 2008. godini (tada kao US Stil) imala izvoz od 877 miliona evra i uvoz 601, dakle neto izvoz od 276 miliona evra, u 2012. izvoz je bio 151 milion evra, uvoz 123, što znači da je već u 2012. neto izvoz pao na 28 miliona evra, da bi u 2013. i prvih 9 meseci 2014. uvoz premašio izvoz. Čak i da Železara dobije strateškog partnera i počne profitabilno da posluje, što se tiče neto izvoza i novododate vrednosti ne može se očekivati značajan efekat, iako bi efekat na rast GDP i druge delatnosti u tom hipotetičkom razvoju događaja svakako bio značajan.
Promene u strukturi izvoza
Pozitivne tendencije ipak se mogu uočiti kada se radi o promeni strukture izvoza. Oko trećine preduzeća koja su bila neto izvoznici u 2008. godini ostvaruje konstantan rast izvoza. S druge strane, oko 300 preduzeća, od kojih su neka u restrukturiranju ili su imala neuspešne privatizacije, značajno je smanjilo izvoz, pa je došlo do izvesnog prekomponovanja strukture neto izvoznika u posmatranom periodu ekonomske krize. Na to je značajno uticala i grupa novih neto izvoznika koja se pojavila na tržištu, koja je uglavnom okrenuta izvozu. Mada je bilo dosta promašenih i nepotrebnih subvencija, tamo gde su privučeni strani investitori orijentisani na izvoz i na novije tehnologije, efekat je vidljiv. Problem je što ambijent nije poboljšan, već je, naprotiv, došlo do drastičnog narušavanja makroekonomskih tokova i uslova poslovanja, pa su subvencije za privlačenje investitora ipak bile neophodne i bez njih ne bi bilo ni ovo malo novih investicija. Rešenje je, naravno u poboljšanju ambijenta za poslovanje i investiranje, a smanjenje subvencija onda može ići uporedo sa tim poboljšanjem.
Kada se radi o izvozu, u prvih devet meseci 2014. godine ipak je došlo do nastavka pozitivnih trendova ispoljenih poslednjih godina (videti i priloge o kretanju izvoza, uvoza i bilansnih pozicija u 2012. i 2013. godini). Analizirana kretanja 30 najvećih neto izvoznika u periodu od početka 2012. godine, zaključno sa 30. 9. 2014. godine pokazuju da neto izvoznici pretežno dolaze iz sektora prerađivačke industrije, pre svega metalske i elektro industrije, zatim poljoprivredne proizvodnje (kukuruz, šećer) i u manjem obimu namenske industrije.
Nastavak teksta možete pročitati u sedamnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
