Ako smo rasli i dalje živimo u okruženju gde se zapošljava „preko veze“, gde se diplome kupuju, gde je najvažnije ko su ti prijatelji, a ne šta umeš i kakav si čovek, problem leži u tome što kada se jednom takav sistem ustali, onda ga ljudi zbog svog ličnog osećaja nemoći i dalje održavaju i u zajednici i ne pokušavaju da ga promene
Govor mržnje. Vrlo rasprostranjena pojava i problem u današnjem diskursu, posebno u Srbiji.
Niko ga ne voli, a opet, deluje da ga skoro svi upražnjavaju. Zašto je to tako?
U ovom tekstu ćemo se pozabaviti nekim mogućim psihološkim uzrocima koji leže u osnovi ove masovne i čini se vrlo ukorenjene pojave.
Pokušaćemo da odgovorimo na pitanje, zašto imamo mala očekivanja od sebe, a tako velika od drugih? Zašto su nam tako često drugi krivi i na njih se ljutimo, a sebe sažaljevamo? Šta nas sprečava da se individualno više založimo? Zašto ne verujemo u lične snage i ličnu inicijativu?
I kao i uvek, šta nam je činiti da bismo izašli iz tog samodestruktivnog kruga preteranih očekivanja, velikih razočaranja i sve dubljeg beznađa?
Kao evropska zemlja, verovatno opravdano, pokušavamo da se poredimo sa drugim evropskim zemljama i društvima. Sledeći taj pristup, pokušaćemo da iz psihološke perspektive uporedimo neke ustaljene trendove i ponašanja prosečnog stanovnika jedne relativno uspešne i stabilne zapadnoevropske zemlje i Srbije.
Lokus kontrole
Prva razlika koja upada u oči je veće prisustvo tzv. unutrašnjeg nasuprot spoljašnjem lokusu kontrole, kod prosečnog zapadnjaka u odnosu na prosečnog stanovnika Srbije.
Šta je lokus kontrole? Lokus kontrole se odnosi na naš subjektivni osećaj ličnog vladanja ili kontrole nad situacijama i događajima koji utiču na naš život. Kažemo da osoba ima unutrašnji lokus kontrole, ako oseća i veruje da ona sama upravlja svojim životom i da ono što joj se dešava u najvećoj meri zavisi od njenog delovanja.
Nasuprot tome, osobe sa spoljašnjim lokusom kontrole osećaju i veruju da su „igračke sudbine“ i da okolnosti i drugi ljudi najviše utiču na tok njihovog života i na njihovu sudbinu.
Kakav lokus kontrole ćemo imati, zavisi ponajviše od vaspitanja, ali i od kasnijih životnih iskustava. Ako smo rasli i dalje živimo u okruženju gde se zapošljava „preko veze“, gde se diplome kupuju, gde je najvažnije ko su ti prijatelji, a ne šta umeš i kakav si čovek, onda je spoljašnji lokus kontrole ne samo subjektivni osećaj pojedinca, već i realnost. Problem leži u tome što kada se jednom takav sistem ustali, onda ga ljudi zbog svog ličnog osećaja nemoći i dalje održavaju i u zajednici, tj. ni ne pokušavaju da ga promene. Dakle, tu se radi o upadanju u začarani krug gde pojedinci sa svojim verovanjima održavaju društveni sistem koji onda povratno socijalizuje pojedince da i dalje ostaju ubeđeni u sopstvenu nemoć.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
