„Koliko će ovo da traje“

Pogreši čovek. To je jedan od razloga zbog kojih se obraćamo terapeutu, u želji da saznamo kako da u budućnosti lakše podnosimo svoje greške i ne osećamo proždiruću krivicu. Pogreši i terapeut, a to može da bude jedan od oslobađajućih faktora, jer i klijent u samom procesu shvati da niko nije, niti bi trebalo da bude savršen. Privoleti nekoga da ostane na terapiji kada je najteže ujedno je i najteži zadatak psihoterapeuta. Psihoanalitičari kašnjenje na terapiju smatraju strahom od smrti, ali šta se dešava kada mi ne želimo više da dolazimo? Kako odrediti kada je psihoterapijskom tretmanu zaista kraj? Svi mi želimo brzo rešenje za život, a naša psiha je organizovana tako da za rešenjima traga dugo. Na zgradi ulaza jednog od psihoterapijskih udruženja ispisan je grafit: „Požuri polako“. Istim tempom pokušaćemo da razumemo kada znamo da je psihoterapiji kraj, a kada od nje bežimo.

I Frojd  je grešio 

Odličan primer za to da i najbolji greše je upravo otac psihoanalize, Frojd. Njegov rad sa čovekom čiji život od samog početka nije bio nimalo srećan, Sergejem Pankejevom, daje nam uvid u to da ishod terapije nekada možemo predvideti. Poznatiji kao „Čovek vuk“, Sergej je postao jedan od, nažalost, poznatih ličnosti koji su život proveli u patnji. Ruski aristokrata imao je 23 godine kada je krenuo na terapiju kod Frojda, u stanju potpunog rastrojstva. Nakon samoubistva oca i sestre, upao je u parališuću depresiju, do te mere tešku da nije mogao sam da se obuče. Metod lečenja koji je Frojd inače imao, oslanjao se na iskaze pacijenata i brižljivo beleženje i slušanje kroz koje je uobličavao svoju teoriju ličnosti, uz neprestano revidiranje i primenjivanje novih ideja u praksi. U ovom slučaju, želeo je da prikaže da je patnja odraslih duboko ukorenjena u konfliktima iz detinjstva. 

Upravo kod Pankejeva, Frojd je markirao dramatičnu razliku koja se pojavila u čuvenoj „četvrtoj godini“ našeg života. Kao dečak od četiri godine, Pankejev se susreo za stravičnom anksioznošću i fobijama. U najznačajnijem snu posle koga je razvio strah od različitih životinja, sanjao je kako usred zime otvara prozor i na starom stablu oraha vidi nekoliko belih vukova, ogromnih repova i načuljenih ušiju. Vitalni uvid koji je Frojd imao je da su problemi njegovog pacijenta upravo ležali na granama ovog drveta: od razvoja seksualnosti, preko  konflikta sa ocem, do fobija koje je razvio. Godinama nakon toga, Penkejev je postao gotovo opsesivno religiozan, ljubio je ikone, a zanimljivo je da je rođen istog dana kada i Isus. Frojd je to tumačio kao beg od seksualne traume i način da se ona neutralizuje, jer se doživljava kao blasfemična. Samom pacijentu nije bilo mnogo bolje, naprotiv. 

Zašto je ova studija slučaja toliko dragocena za razumevanje završetka psihoterapije? U ovom slučaju, Frojd je prvi put odredio završetak psihoterapije, najavljujući to pacijentu. Iako je izvestio da se klijent oporavio, nekada po ugledu aristokrata, ostatak svog života proveo je u Beču, siromašan i gotovo zavisan od finansijske pomoći koju su mu pružali upravo bivši terapeut, Frojd i njegove kolege. Do kraja života je patio, a 1926. odlazi kod druge slavne analitičarke, Bruncvikove. Ovom napaćenom čoveku trauma je pomogla jedino u tome da materijalno opstane iako se mentalno sasvim narušio. Sav novac koji je u životu zaradio stekao je prodavanjem slika koje na različite načine prikazuju varijetete njegovog sna sa vukom. 

Najznačajniji san ovog slavnog pacijenta postao je i muzejski primerak, a samu sliku „Čovek vuk“ možete videti u Frojdovom muzeju u Londonu. Postao je do te mere čuven po sopstvenoj patnji, a potpuno je odbacio Frojdovo tumačenje traume, iako je govorio samo najbolje o njemu. Analitičari su kasnije naširoko kritikovali Frojdov rad na ovom slučaju, smatrajući da je ovaj čovek bio u mnogo težem stanju nego što je Frojd to mislio. Iako je rad sa ovim pacijentom Frojd sam prekinuo, ovaj slučaj je izazvao široko razmatranje na temu toga kako određujemo da je terapiji kraj? Danas je ova tema mnogo rastegljivija, pa se i o samom završetku tretmana priča na seansama. Kraj psihoterapije je tema za zreliji početak ostatka života. Njen cilj i jeste da možemo da funkcionišemo sami, pa je to i njen logičan završetak: da se od terapeuta adekvatno odvojimo, jer većina nas nije imala prilike da to učini u porodici.

Nastavak teksta možete pročitati u 66. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.