Komfor usred nedođije

Sreli su se na ulici, na jednom od brojnih protesta, i više nije važno koji je bio povod i šta je bilo na meti njihovih pokliča. Smetala im je aktuelna politika, diktatura sistema, ali i skockana, predvidljiva svakodnevica. Privučeni sličnim vibracijama, razgovarali su o svemu i zajednički došli do zaključka da jedino što čovek može da promeni jesu sopstvena unutrašnjost i neposredno okruženje…

Nisu ostali na velikim idejama i rečima: stavili su pare na gomilu i kupili komad zemlje na obroncima Rudnika. I tu se nastanili, daleko od buke i svakog oblika presije. U okruglim kućicama od blate i slame, pošljunčenih krovova i u nekolicini šatora. S težnjom da obnove još neke zapustele objekte.

Ovakav opis navodi na pomisao da se radi o hipi-komuni, novom talasu „dece cveća“, ali njihovo geslo i prvi naziv naselja „Eko-selo-grad“ govori da ne žele da se odreknu komfora, ni tehnološkog progresa. Već samo da uzmu najbolje od oba sveta – divljine i civilizacije. I ušteđeno vreme iskoriste u pametnije svrhe. Zašto da nose vodu sa izvora u kantama, umesto da odvrnu slavinu, njihova je vizija komoditeta u prirodi.

Prijatelji iz gradova dive im se na odlučnosti, obećavaju „uskoro ćemo vam se pridružiti“. Za to vreme, nadimci što su im u početku lepili žitelji obližnjeg sela – „čupavci“, „drogeraši“, „čudaci sa brda“ i slični, svedoče da je u novoj sredini bilo, u najmanju ruku, čuđenja prema načinu života ove neobične zajednice. Sve dok nisu uspostavili dobrokomšijske odnose. Družinu čine tri porodice. Pripadnici su raznih zvanja, od dirigenta do eksperta za informacione tehnologije. 

Njima nije do medijske popularnosti, ali se raduju svakom gostu, pa i novinarki i njenoj drugarici. Penjemo se ka proplanku u gustoj šumi, predvođene Milošem, povremenim stanovnikom šumske naseobine. Pod tovarom stvari, navodno potrebnim za dva dana, čini nam se – idemo ka nedođiji. Nenavikli koraci klize stazom natopljenom kišom. Oštar lavež, to je Šuma, rodezijski gonič, koja se pretvara u umiljatog psića, čim prepozna Miloša. Mišićavo telo uvija se kao mačje, spremno za maženje. Još par stopa, i pred nama je prizor iz bajke koju narod još nije izmislio. Jer, ova priča je pionirska, nikad viđena u Srbiji. 

„Proučavali smo načine gradnje raznih plemena, oblih, prirodnih oblika, ali dodali i neka nova rešenja“, kaže uz zagonetan smešak Mario, ili „šumski čovek“, kako ga moja saputnica Nada ubrzo naziva. Jer on, osim da sklepa te dve pitoreskne kuće čiji krovovi liče na plažu (samo im fale ligeštul i suncobran), poznaje gljive kojima se maleno društvo hrani i druge jestive biljke, što samonikle, što zasađene. Stručnjak je i za „alhemiju“, da od gaveza i drugih lekovitih travki, „stvori“ tinkture i meleme. Razume se u instant načine da se predupredi dejstvo otrova stršljena. Poznaje i nemušti jezik kojim komunicira sa kozicom Dunjom, prvom u budućem stadu, a planiranom sredstvu egzistencije malene skupine. Iako se Dunja pravi da ne razume zabranu o brstenju vinove loze, pa se na nju namerači čim Mariovu pažnju skrene neki posao. Slično čine i mačori Travko i Klaki (izvorno – Klaus), samo je njihov teren obešenjaštva veliki astal pod drvenom nadstrešnicom. Životinje se, ponekad, organizuju, pa Klaki mazne komad sira sa stola, preuzme ga Dunja, proveravajući kvalitet uvek aktivnom gubicom, a dokrajči Šuma, s ipak najvećim potrebama, srazmernim gabaritima.

Nastavak teksta možete pročitati u 32. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“