Kompanija u kojoj biste želeli da se zaposlite

„Počelo je tako što su mama i tata prestali da me finansiraju. Ja ne
znam ništa da radim, a imam šest ispita do kraja fakulteta. Moj tadašnji
cimer uselio je u naš stan, koji sam tada plaćao 30 maraka, svoju
devojku i ja sam dobio nogu. Preselio sam se u Beograd sa 200 maraka u
džepu. Očajavao sam nekih nedelju dana i razmišljao šta ću. Nisam mogao
da se vratim kod mojih, jer si ti u Lajkovcu toliko loš sin, da je
faktički grehota što si živ, ako ne doneseš diplomu kući“, objašnjava
Nebojša Matić i dodaje da se na to u Lajkovcu ne gleda isto kao u
Ljubljani, Zagrebu ili Beogradu. „U Lajkovcu ako odeš da studiraš i ne
doneseš diplomu, bolje da si mrtav, bolje da te pregazio voz“. Onda je
seo i razmislio. Rekao je sebi da i sa diplomom jednako ništa ne bi
znao. Odlučio je da napravi časopis.

Otišao je u štampariju i zamolio vlasnika da mu odštampa prvo izdanje
za džabe, uz obećnje da će mu platiti od reklama. Onda je otišao do
tadašnjih većih firmi i ponudio da plate reklamu kad je vide
odštampanu… I to je isti onaj štampar koji mu i dan danas štampa
materijal. „Bitno je da ubedite ljude da ste iskren i pošten čovek. Meni
je štampar tada pokazao da mi veruje, ali je dodao i da bi samo ludak
došao i tražio da mu se učini nešto besplatno, pa će platiti jednog
dana. Odlučio je da reskira sa mnom. Danas smo njegov najveći klijent.
Očigledno, štamparu se rizik isplatio.

Sa istim tim „na lepe oči odštampanim“ prvim primerkom časopisa,
Nebojša je otišao na Sajam tehnike i dobio štand zahvaljujući dobroj
volji predstavnika Beogradskog sajma, čime je cela priča dobila na
popularnosti.  Kao i svaki posao u početku, kako objašnjava, žestoko se
namučio i sa narednih nekoliko izdanja. Živeo je u to vreme u jednoj
maloj iznajmljenoj dvorišnoj kući u Balkanskoj ulici. Tvrdi da je
dvorište te zgrade krajem devedesetih bilo centar droge, prostitucije i
elektronike i da su predstavnici prve dve grane zarađivali više nego on,
koji je predstavljao treću. Posao je polako krenuo. Kroz nekoliko
godina, od časopisa MikroElektronika, Nebojša je stvorio firmu. Uporedo
sa izdavačkim poslom, počeo je da pravi sisteme. Posao je krenuo u
očevoj garaži u Lajkovcu.

Danas Nebojša ima firmu, koja proizvodi hardverske i softverske alate
za mikrokontrolere, jednostavnije rečeno za čipove. Čini se da ne
postoji nijedna poznatija kompanija koja ne kupuje od njega.
MikroElektronikini alati omogućavaju rad sa mikrokontrolerima, koji se
ugrađuju u igračke, klima uređaje, laptopove, satelite, i najrazličitije
druge proizvode širom sveta. „Ako biste me pitali sa kim sve sarađujemo
i gde sve ima naših proizvoda, neposredno i posredno, ja ne bih mogao
da odgovorim. To bi bilo isto kao kada biste pitali Koka kolu ko sve
kupuje njihove proizvode. Odgovor je…svi! To što mi proizvodimo,
distribuira se u 110 država. Svaki dan proizvedemo, upakujemo i
izvezemo. Svaki dan u poslednjih 10 godina“.

Nastavak teksta možete pročitati u osmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“