Kontaminacija nacije iz predsedničke fotelje

Širenje psihopatologije lidera na zajednicu predstavlja rizik na nivou populacije, nalik na ekološke toksine ili infektivne bolesti. Emocionalna disregulacija lidera može potkopati nacionalnu stabilnost, njegova impulsivnost može stvoriti geopolitički rizik, a etički nedostaci normalizovati okrutnost u javnom diskursu

Bendi Li (Bandy X. Lee), forenzička psihijatrica, profesorka na Univerzitetu Jejl i stručnjakinja za prevenciju nasilja, postala je poznata po svojoj analizi načina na koji opasni psihološki i psihopatološki obrasci ponašanja kod lidera mogu, poput klasičnih zaraznih bolesti, da se šire u populaciji koja im je izložena.

Li svoj rad temelji na principima javnog zdravlja, a ne na političkoj ideologiji. Njena centralna tvrdnja se pokazala provokativnom. Ideja vodilja o opštoj opasnosti po mentalno zdravlje nacije od strane mentalno nezdravih lidera (posebno onih sa narcističkim i psihopatskim crtama ličnosti), koštala je Li njene profesorske funkcije na Jejlu i retributivne akcije pojedinaca koji su se prepoznali u njenim studijama, između ostalih i trenutni predsednik Amerike. Takve akcije međutim nisu je ućutkale, jer se i dalje ističe hrabrom borbom za suzbijanje nečega što ona poredi sa globalnom psihološkom pandemijom i pretnjom po čitavo čovečanstvo.

Metafora zaraze za Li nije samo retorička. Njene ideje su ukorenjene u epidemiologiji, sociologiji i kliničkom iskustvu sa nasilnim pojedincima. Ona tvrdi da određeni psihološki i psihopatološki obrasci, kada su pojačani faktorom moći i vidljivosti lidera, poprimaju funkcionalne karakteristike klasičnih zaraznih bolesti, šireći se od pojedinca (nezdravog lidera) na grupu (celokupno stanovništvo), na kraju se ukorenjujući u društvu i postajući strukturnim svojstvima društva.

Osnova njenog pristupa jeste tretiranje psihologije, odnosno psihopatologije lidera kao fenomena javnog zdravlja, a ne privatnog medicinskog pitanja, privatne osobe. U uobičajenim životnim okolnostima, narcističke ili psihopatske tendencije jedne osobe utiču na njenu porodicu, kolege, to jest na ljude u neposrednom okruženju te osobe. Ali kada osoba sa takvim osobinama zauzme moćnu lidersku poziciju, krug uticaja se dramatično širi. Njeni obrasci ponašanja, njena lična emocionalna (ne)kontrolisanost, njeni (a)moralni impulsi i kognitivne distorzije prenose se kroz masovne medije (TV, društvene mreže), šireći se eksponencijalnim intenzitetom i ekstenzitetom (obuhvatom) na sledbenike direktno, ali i na njihove protivnike i na tzv. neutralne „posmatrače“ indirektno. Tako za Li to širenje psihopatologije lidera na zajednicu predstavlja rizik na nivou populacije, nalik na ekološke toksine ili infektivne bolesti.

Ona povlači paralelu sa načinom na koji epidemiolozi mapiraju kako bolest jedne osobe može izazvati posledice na nivou zajednice. Emocionalna disregulacija lidera može potkopati nacionalnu stabilnost; impulsivnost lidera može stvoriti geopolitički rizik; etički nedostaci mogu normalizovati okrutnost u javnom diskursu.

MEHANIZMI PSIHOLOŠKE ZARAZE

Naravno, psihološki problemi ne nastaju prenošenjem virusa ili bakterija sa jedne osobe na drugu. Psihološka „kontaminacija“ se oslanja na određenu urođenu psihološku prirodu ljudi, kao što je naša društvenost, pa time i sklonost da „podlegnemo“ uticajima onih koje cenimo (autoriteta); zatim na učenju po modelu, odnosno opšteljudskoj sklonosti da kopiramo i imitiramo druge i na takozvanom konformiranju grupi, našoj sklonosti da pripadamo i da se „uklapamo“ u nekakve zajednice ili grupe.

Pod uticajem masovnih medija i interneta, te urođene tendencije ljudi se eksploatišu od strane lidera. Tako se putem elektronskih medija stotinama, ako ne i hiljadama i milionima puta lakše, brže i jače psihopatologija lidera „utiskuje“ u javnost, čime se psihološka infektivnost lidera u ogromnoj meri multiplikuje.

PSIHOPATOLOŠKI INFEKTIVNI FENOMENI

Emocionalna zaraza i kolektivna disregulacija. Ljudi su naime veoma osetljivi na emocionalna stanja autoriteta. Lideri koji ispoljavaju bes, nadređenost, osvetoljubivost ili grandioznost (ličnu izuzetnost, veličinu, tj. „nabildovan ego“), mogu izazvati slična stanja kod svojih sledbenika. Emocionalna zaraza deluje nesvesno: ljudi počinju da reflektuju ljutnju, strah ili trijumfalizam lidera. Vremenom, to podiže opšti nivo stresa i reaktivnosti čitave zajednice. Li upozorava da takva emocionalna disregulacija povećava podložnost manipulaciji, polarizaciji i nasilju.

Normativna zaraza – erozija etičkih normi. Lideri sa narcističkim ili psihopatskim tendencijama često krše pravila, narušavaju etičke granice i podstiču druge da čine isto. Li ističe da ponovljeno kršenje normi ima desenzitizujući efekat: ono što je nekada delovalo šokantno počinje da izgleda kao normalno. Što društvo postaje naviknutije na neetičko ponašanje lidera, to građani i institucije postaju tolerantniji na korupciju, agresiju i laž.

Zaraza na kognitivnom nivou internalizacijom kognitivnih distorzija lidera. Lideri koji stalno koriste projekciju, poricanje, pojednostavljivanje ili teorije zavere mogu širiti ove kognitivne obrasce na sledbenike. To se dešava putem retorike, odnosno izjava i rečnika samog lidera, društvenih mreža i strukture političkog identiteta. Li primećuje da što više populacija prihvata distorzije lidera kao istinu, to je teže održati zajedničku realnost. Tako dolazi do fragmentacije realnosti, kao možda najkorozivnijeg efekta psihološke zaraze.

Moralna zaraza ili erozija empatije, kao verovatno najopasnija pojava u društvu. Psihopatiju karakterišu plitka afektivnost i manjak ili izostanak savesti (tj. samokritičnosti, osećanja krivice i kajanja). Kada lideri slave okrutnost, omalovažavaju protivnike ili dehumanizuju druge grupe, sledbenici mogu usvojiti slične stavove. Li ističe da sa opadanjem empatije raste nasilje, te da moralni ton lidera ima duboke posledice za društvenu koheziju, mir i bezbednost.

KAKO SE I ZAŠTO ŠIRE?

Li identifikuje nekoliko razloga zašto su ove tendencije naročito zarazne kada ih ispoljavaju lideri.

Najpre, mi ljudi smo evolucijski predisponirani da reagujemo na dominaciju, samopouzdanje i autoritativnost. Lideri sa narcističkim osobinama po pravilu ispoljavaju grandioznost i sigurnost. U društvenim okolnostima i periodima, kada dominira nesigurnost, to „zračenje“ sigurnosti i stamenosti, većini ljudi uliva osećanje sigurnosti, nade i pouzdanja. Takvu reakciju viđamo i kod dece kada u opasnim situacijama beže pod majčin ili očev skut.

Uz to, grandiozni lideri pružaju svojim sledbenicima osećaj važnosti i pripadnosti. Njihove pojednostavljene naracije svode složenu realnost na emocionalno „pitke“ binarnosti: dobro/loše, snažno/slabo, lojalno/nelojalno. Ove naracije mogu biti utešne, posebno tokom kriza. Kao primer možemo navesti Nemačku 30-ih godina prošlog veka, kada je Hitler osvojio srca Nemaca ponudivši im takav jedan grandiozan narativ o čistokrvnom Nemcu kao natčoveku. U situaciji masovne nezaposlenosti i hiperinflacije, bajka o natčoveku je prosečnom Nemcu bila neodoljiva „muzika za uši“.

Uz napred navedeno, autoritarni lideri po pravilu nagrađuju poslušnost. Li ističe da psihopatija buja kada sistemi nagrađuju poslušnost, laskanje ili bezobzirnost. Sledbenici koji oponašaju osobine lidera često dobijaju moć ili status, stvarajući hijerarhiju zasnovanu na psihološkoj sličnosti sa liderom, što povećava stopu „zaraznosti“ tako što nudi jasan podsticaj: oni koji usvoje način razmišljanja lidera mogu da očekuju da napreduju u sistemu.

Sledeće što destruktivni lideri rade je potkopavanje korektivnih institucija, Ključna karakteristika malignog liderstva jeste demontaža sistema društvene kontrole. Napadajući institucije koje govore istinu — medije, sudstvo, nezavisne stručnjake — lideri uklanjaju barijere koje bi inače ograničile širenje njihovog patološkog uticaja na društvo. Li naglašava da kada institucije zakažu, zaraza se ubrzava.

 ZARAZA U INSTITUCIJAMA

Nažalost, psihološka zaraza koja potiče od destruktivnih lidera se ne zaustavlja na njihovim sledbenicima. Ona prodire i u institucije.

Tako dolazi do degradacija profesionalne etike kada zvaničnici i savetnici usvajaju distorzije ili moralne kompromise lidera. Institucionalni standardi opadaju. Pojedinci počinju da racionalizuju štetne naredbe, minimizuju nedela ili daju prioritet lojalnosti umesto dužnosti.

Kada se institucije prilagođavaju psihopatskim osobinama lidera, mogu početi da ih reprodukuju. Procesi postaju represivniji, manje transparentni i više usmereni ka samoodržanju, to jest održavanju na vlasti.

Li ističe da zastrašenost, pasivnost, „tišina“ i politika „nemešanja“, u stvari predstavljaju saučesništvo, koje olakšava širenje zaraze i da profesionalci koji ne govore, bilo iz straha ili političkog oportunizma, nesvesno legitimišu ponašanje destruktivnog lidera.

MODEL INTERVENCIJE ZASNOVAN NA JAVNOM ZDRAVLJU

Li predlaže terapijske intervencije koje podsećaju na pristupe u borbi protiv zaraznih bolesti. Tako, po njenom mišljenju, u borbi protiv destruktivnih lidera treba preduzeti sledeće mere:

• Rano prepoznavanje. Kao što javno zdravlje identifikuje rane znakove epidemije, tako i rano prepoznavanje opasnih osobina lidera, i to pre nego što se oni učvrste na vlasti, predstavlja krucijalnu meru prevencije širenja zaraze.
• Ograničavanje ili sputavanje. Ova mera podrazumeva pravne, institucionalne i građanske mehanizme koji ograničavaju moć lidera da širi štetne psihološke obrasce, poput snažnih kontrolnih mehanizama, nezavisnih medija i profesionalnih standarda.
• Prevencija na društvenom nivou. Slično imunizaciji ili vakcinaciji, prevencija na društvenom nivou se ne fokusira na lidera, već na jačanje otpornosti društva, kroz na primer učenje medijske pismenosti, učenje i podsticanje zdrave i zrele emocionalne regulacije i socijalnih i komunikacionih veština, smanjenje nejednakosti i društvenih stresora, jačanje empatije i saradnje.

Sve ove mere su naime usmerene na jačanje „imuniteta“ populacije na patološki uticaj. Ideja Bendi Li o zaraznosti narcizma i psihopatije kod lidera, u svojoj suštini, predstavlja poziv na društvenu samosvest. Ona ne tvrdi da pojedinci ili društva treba da se bave „lovom na veštice“ i da hvataju i „istrebljuju“ poremećaje ličnosti. Umesto toga, Li ističe da je psihologija i psihopatologija lidera jedan inherentno društveni fenomen (dakle nemoguće ga je iskoreniti) i da izloženost patološkim obrascima, posebno kada je pojačana faktorom moći, može preoblikovati kolektivni um i dovesti do po društvo razornih posledica koje po svojoj prirodi liče na nekakvu smrtonosnu pandemiju. Njene ideje nas pozivaju da opasno liderstvo vidimo kao alarm u oblasti javnog zdravlja koji, kao reakciju, zahteva budnost, snažne institucije i proaktivnu intervenciju.