Krene hazard, nastane kolaps

E sad, da l’ se iz tog iskustva išta nauči, pitanje je za svakog pojedinačno. Moj nauk je vrlo skroman, ustupajući mesto bezuslovnoj ljubavi prema putovanjima (a izgleda i sranjima)

Putovati sa nekim uvek je hazard, makar tog nekog poznavali decenijama. Štaviše, zajednička putovanja slomila su mnoga prijateljstva, ili odnose koji su na to ličili pre upuštanja u takav poduhvat.

Ove prilike mogu da probude neke skrivene sile što potuljeno čuče u svakom od nas i čekaju svojih pet minuta da se neobuzdano ispolje. Međutim, pravog putoljupca i naglašenog ekstroverta, zavisnog od društva, ovo nikad neće demotivisati da se ponovo zaleti grlom u jagode, što mogu da potkrepim brojnim primerima, počev od prošlogodišnjeg.

Tu ženu (zvaćemo je Marija) sam i srela u jednoj davnoj putnoj situaciji. Delovala je kao lafčina i tada i tokom daljeg ne posebno prisnog druženja. Istina, bilo je izvesnih naznaka težine njenog karaktera, u smislu da je morala da bude uvek u pravu, što nije zgodno kod saputnika.

Ipak prihvatih njen poziv da me vodi u Grčku, o svom trošku, kao „početak budućih, još uzbudljivijih pustolovina“, kako je nagoveštavala.

Nije da se nisam pitala o zakulisnim razlozima takve ponude. Da l’ sam ja sad njena pratilja, budući da je naglo ostarila i slabo se kretala? Ili me stvarno smatra dragom osobom i veruje da će joj sa mnom biti zabavno? Ili se sa ranijim kompanjonima već bila posvađala, ali ima dovoljno para da opet iskušava sudbinu?

U toj analizi bez izglednog zaključka, zaboravih da sam i sama sujetna. Povoda za sukob naša dva ega stoga je na tom putu bilo bezbroj, već počev od poletanja za Skijatos.

Nadalje se situacija sve više zakuvavala, pa je stvaranje distance bio jedini način da preživimo do kraja letovanja: ona se u nastavku čvarila na plaži, a ja lutala ostrvom (kao da joj ništa ne dugujem).

Od tada me više nikad nije nazvala telefonom, a ja nju jesam, krijući od sebe da bih sve ponovo mogla da istrpim na privlačnijim lokalitetima. Međutim, te sam šanse prokockala samim tim što jesam, a šta se otkrilo tokom opisanog eksperimenta.

Pitanje zahvalnosti bilo je aktuelno i kad me je drugarica drugarice (pre 100 godina) pozvala u svoju kuću na Hvaru. Ovde je bio problem to što su svi iz tog društva bili smrtno dosadni. Da se spasim, zaposlila sam se u nekom lokalnom restoranu kao pomoćna kuhinjska radnica.

Svoju sam matičnu ekipu videla tek pred ukrcavanje u feribot do Splita. Ujedno je to bila i poslednja prilika našeg grupnog susreta, bez ikakve griže savesti s moje strane. Jer, boriti se protiv „smaračine“ za mene je pitanje opstanka.

Sudbina mi je poklonila još jednu priliku da se uvalim, relativno nedavno. Opet se radilo o drugom kolenu prijateljstva, s destinacijom kuće u Perazića Dolu, kod Budve. Na put je, osim te drugarice-posrednice pošao i moj tadašnji partner, i njegov drug koji nas je vozio.

Izmoždena svakodnevicom, sve sam vreme vožnje gunđala, što je tog mog čoveka navelo da se okrene na petama čim su nas istovarili pred bungalovom.

„Zabole me…“, pomislih u ljutnji, ali i računajući na pustolovnu narav te drugarice, kako se lažno predstavljala u javnosti. Nakon što je pokazala svoje pravo, inertno lice i kad je vlasnica kuće pristigla, sasvim sam se odvojila, dolazeći u svoju sobu samo da prespavam. I smatrajući da tako nikog ne ugrožavam.

Dobila sam „pedalu“ ipak, ubrzo, i to preko medijatorke. Sa obe ove žene više nisam u kontaktu, ali slutim da su do sada prestale da me olajavaju.

Ovde bi trebalo da podvučem crtu i zaključim da nisam baš neki gost za poželeti. Kao organizatorka grupnih putešestvija, kunem se da sam sasvim drugačija. Evo, procenite sami.

Ova godina mi je počela u znaku Madam Gagan Kolektiva, o čemu ste već obavešteni ukoliko redovno čitate Novu ekonomiju, od korica do korica. Radi se o grupici ljudi pustolovnog duha čiji se nemir da prevesti u kreativnost upriličavanja umetničkih priredbi.

Duh zajedništva me je poveo u pravcu maštanja o kolektivnom putovanju na najlepše mesto na svetu i jedino raspoloživo za takav aranžman – Petovića Zabio, nešto ispod Utjehe. Međutim, finansijski aspekt naših projekata sasvim je zakazao, ostavivši pustu želju da se navedeno kad-tad dogodi.
U međuvremenu se bližilo leto. Većina kandidata za ispunjenje (mahom moga) „tripa“ otpala je, što zbog nemanja novca, što zbog nedostatka vremena. U opciji smo opstali samo jedan (zvaćemo ga Laki) i ja. Greota, spram čarolije koja nam se nudila.

U svrhu proširenja kruga srećnika, a time i kvalitetnijeg provoda, pozvala sam još jednog druga i dve drugarice koji se nisu najbolje poznavali. Ovo je povećavalo rizik našeg uklapanja, bila sam svesna kao organizatorka, te sam „peglala“ sve nagoveštaje nesloge.

Laki je primenio drugi metod, pokušavajući da navabi neke svoje prijatelje da nam se pridruže, a njemu valjda obezbede energetski balans. Uzalud. Kako je i jedna od mojih zvanica otpala i dok je druga i njemu bila draga i bliska, potencijalni problem mogao je da mu bude samo Lale, zbog muškog rivalstva.

Učinilo mi se (na par momenata) i da je Lakiju činjenica da je vozač, i da ima auto, davala utisak preimućstva. To mi je zasmetalo, pa sam se zaštitila dogovorom sa Laletom da u najgorem slučaju mi idemo vozom. Bilo je natezanja i oko toga hoće li Laki da vozi Laletovo kuče, dok je nošenje bicikla decidirano odbio, pripisujući ovu želju Laletovom kapricu.

Već ovo je ličilo na dve struje u biću naše male ad-hok zajednice, s jednim neutralnim članom – onom preteklom drugaricom što je trebalo da stigne iz Sarajeva. Podelu je možda produbila i moja naglašena naklonost prema Laletu, izazvana jedva zauzdanom zaljubljivanju (o čemu sam takođe pisala).

S druge strane, Laki i ja smo godinama ortaci, uvek tu jedno za drugo, što je temelj za još čvršću – porodičnu spregu. Pribranu Sarajku svako bi rado imao na svojoj strani, u slučaju ozbiljnije zavade.

Na sve ovo još se ispostavilo, iznenadno, da naša trojka nije utvrdila tačan datum polaska. Lakiju je odgovarao 5. avgust kako bi „video decu“, smeštenu u Sutomoru, ali i da bi se sredinom meseca sreo sa svojom devojkom u Vrnjačkoj Banji.

Laletu je tog petog počinjao godišnji odmor, pa nije bilo šanse da se spremi pre sedmog, kako smo u jednom prethodnom trenutku i utvrdili, ali je očito došlo do (moje) omaške u prenosu informacija. Meni je suštinski bilo svejedno, samo da već jednom krenemo i to bez daljih podela. Najzad se nađosmo na sredini: i vuk sit, i ovce na broju (ko god da je bio u kojoj ulozi).

Kad, jedan dan pred novodogovoren termin Laki izjavi: „Amortizer mi sve jače lupa, moraću da ga promenim“. Šta ćemo, sila Boga ne moli. Uz taj baksuz, sutradan je bila nedelja, kad se majstori odmaraju. Tako je dogovor vraćen na 7. avgust, što je u Lakiju stvorilo izvesnu nelagodu, kao da je sam sebe opovrgao.

Ni planovi za ostanak nisu nam bili usklađeni. Lakiju je bila dovoljna jedna nedelja da se odmori (i taman da prespoji sa Vrnjačkom Banjom), meni dve, a Laletu tri sedmice. Sarajka je bila nezavisna i po pitanju vremenskog okvira svog boravka, pa je nesaglasje našeg trija nije naročito remetilo.

Disonance je ipak nestalo kad smo najzad seli u kola. Laki je vozio brzo i sigurno, dok sam ja bila navigator(ka), a Lale faktor relaksiranja, kroz ispunjavanje naših i neizgovorenih želja. Sva tenzija je splasla. Što bliži moru bili smo sve veseliji, ali je onda došlo do novog preokreta.

Naime, Petovića Zabio je neka vrsta primorske Kaluđerice. Ako se tu izgubiš, nema nade da te iko pronađe među isprepletanim parcelama. Od magistrale do samog naselja vodi nekoliko džada, svih jednako strmih i obrubljenih istim tipom građevina. Probali smo svaku, bez uspeha, na šta je Laki poludeo, razumljivo.

„Kako ne znaš kuda“… rečenicu bi završio epitetom „glupačo“, da se nije nekako savladao. Rešenje krize bilo je da pozovemo već pristiglu Sarajku koja je potvrdila da je jedan od oprobanih puteva pravi, kojim se konačno spustismo (uz jedva proceđeno Laletovo izvinjenje, tek napola zasluženo).

Zabio se orio od naših povika kad smo najzad našli kuću, u pola pet ujutru. Svečani čin sabiranja proslavili smo odlaskom na plažu, i litrom šljivke iz Sarajeva. Smejali smo se kao ludi, dugo, a tako i zaspali.

San bi možda sve doveo na fabričko podešavanje, al’ je trebalo požuriti za Sutomore, gde su Lakija čekala deca. Stoga nas je Sarajka probudila za dva sata i strpala u svoj auto. Neverovatna gužva na magistrali smanjila je naš povampireni entuzijazam za osvajanje obale. Ali ostati u sutomorskom mravinjaku (za mene) prosto nije dolazilo u obzir.

Setih se odmah Rijeke Reževića, jedne od obaveznih tačaka u mom planu obilaska primorja. I tamo, stvarno, lepa plaža sa svega nekolicinom kupača, a beach-bar krcat nekom mondenskom omladinom. Cene skladne klijenteli, ali ipak ponešto prezalogajismo i popismo. Gde ćemo sada, hteli su da znaju moji pundravci, te predložih (svima) da obiđemo obližnji vodopad.

Na tu moju sugestiju, Lakijevo lice se izobličilo. Nežno sam ga priupitala šta mu je, našta mi je odbrusio da mu je „svega dosta“. I da „odlazi večeras“. Grom iz vedra neba isisao me je sasvim.

Pripisavši ipak ovaj ispad njegovoj trenutnoj zlovolji, izazvanoj ko zna čime (ili kime), primirila sam strasti i ćutala do Bara. I Laki je ćutao, smrknut. To me je nagnalo da preispitam svoje ponašanje u kom nisam našla nikakvu krivicu (što je za mene presedan).

Ni Sarajka nije načinila nikakvu grešku, kao uostalom ni Lale, ipak sumnjiv samim svojim postojanjem. Muška posla, zaključila sam, i krenula da svog starog druga zagrlim, nešto docnije.

Laki se štrecnuo kao oparen, i izgovorio sledeće: „Neću više da mnome manipulišeš. Ja i ti smo završili!“. „Mi“, izbečih se šokirano, jer tako nešto mi je bilo nezamislivo. On to potvrdi rečima „loša si“, dodajući još neka imena zajedničkih poznanika, složnih sa njim po tom pitanju. Da nismo bili u supermarketu, sigurno bi me i pljunuo.

Silno mi se plakalo, od nepravde i poniženja. Laki je zviždukao, naprasno potpuno rasterećen. Posle me je još malo mučio, odlažući polazak. Kad sam mu konačno videla leđa (i njegovim usranim kolima), veliki mi teret pade sa srca.

Ipak sam sutradan žalila što sa nama ne uživa u blagodetima sudbine.
Prekosutra je mnome zavladala ljutnja, tražeći potvrdu u Lakijevim ranijim postupcima, kao i karakteru. I tu se bespotrebno upetljah, jer, ko bi znao koji ga je vrag spopao, do on sam (eventualno).

Bila sam sigurna da je on siguran da je potpuno u pravu, a od te tačke nema krpljenja odnosa. Pošteno govoreći, ni sama za to nisam bila zainteresovana. A nisam ni danas, kad se sve bar delimično sleglo.

I sad, kad bi me neko pitao da li je cena koju sam platila bila prikladna opisanim užicima, bez zadrške bih potvrdila, smatrajući svako iskustvo neprikosnovenom vrednošću. E, potom, da l’ se iz tog iskustva išta nauči, pitanje je za svakog pojedinačno. Moj nauk je vrlo skroman, ustupajući mesto bezuslovnoj ljubavi prema putovanjima (a izgleda i sranjima).