Krenuo u London, ostao u Srbiji

 

Sve prisutniji blumbergovsko-holivudski manir navikao nas je da nekako i u srpskom biznisu  tražimo one priče stila „Japi sa Menhetna u Beogradu“, ali ukoliko pažljivije prelistamo poslove stranaca u Srbiji,  dolazimo do veoma zanimljive storije o putu ka poslovnom vrhu Iranca dr Saida Hosseinija. Doktor Saidova uspešna biznis priča na srpskom tržištu povezala je potpuno različite sektore – medicinu i ugostiteljstvo. 

Ovaj vlasnik novosadske stomatološke ordinacije, od pre pet meseci suvlasnik je i beogradskog  restorana iranske kuhinje „Persijski princ“.  Tako da se i u srpskoj prestonici  u ambijentu drevne Persije 20. marta svetkovao veliki iranski praznik Novruz, zapravo persijska Nova godina. 

„Otvaranjem restorana, ja sam svoj rad i delovanje rasporedio na tri fronta – stomatološki, ugostiteljski i ekonomsko-poslovni. Iako je sve to naporno, mogu reći da je i dosta zanimljivo, jer sam konstantno u interakciji sa različitim profilima ljudi, radeći različite stvari. Moram priznati da moja žena Ivana i nije baš oduševljena time“, kaže sagovornik „Nove ekonomije“ dr Said Hosseini. Ulaskom s bratom Masudom u ugostiteljske vode, poslovanje u Srbiji postaje i porodična priča Hosseinijevih,  koju je dr Said započeo u Srbiji pre ravno tri decenije. Nemirni duh i energija podstakli su ovog poslovnog čoveka, poteklog iz porodice iranskog fabrikanta, da krene i u gradnju novih poslovnih mostova između Srbije i Irana  sa mesta predsednika i osnivača Srpsko-iranske poslovne komore.

 

Nova ekonomija: Kako je sve krenulo, kada ste i kako stigli do Srbije?

Said Hosseini: U Srbiju sam došao kao mladić pre tri decenije, tačnije 1989. godine. Interesantno, ali ova zemlja prvobitno nije trebalo da bude moje odrediše, već samo usputna stanica za krajnju destinaciju. Krenuo sam kod ujaka na studije u London. Međutim, plan se u potpunosti promenio kad sam stigao u Beograd, gde je trebalo da sačekam papire. Sudbina je odredila, do britanske prestonice nisam ni stigao. Očarale su me prirodne lepote Srbije, naročito neposredni i gostoprimljivi ljudi i ja sam vrlo brzo shvatio da ovde želim da ostanem i gradim svoj život. Razlog više bio je to što sam se zaljubio i oženio Novosađankom. Upisao sam ovde  studije stomatologije, završio ih i dobio mogućnost da ostanem na fakultetu u Novom Sadu kao asistent. No, posao i specijalizaciju nudi mi tada Dom zdravlja u Bačkoj Palanci, što i prihvatam. Kasnije kao specijalista otvorio sam svoju stomatološku ordinaciju u Novom Sadu.

NE: Ovde smo sa vama u vašem restoranu, a šta je sa ordinacijom?

Said H: I danas ona uspešno radi, ali ja zbog novog ugostiteljskog posla stižem samo vikendima da se posvetim svojoj izvornoj profesiji. U ordinaciji sam najzadovoljniji, tu pronalazim sebe. Ljudi traže pomoć i ja im je pružam. Na atmosferu restorana se tek navikavam, posebno na navike osoblja. Kažu da idu 10 minuta, pa ih nema dva sata i stalno se švercuju… Treba vremena da pohvatam sve konobarske „cake“….

NE: Priznaćete, ipak ste spojili dva naizgled nespojiva posla?

Said H: Ova dva potpuno različita posla na prvi pogled nemaju nikakvih sličnosti. Međutim, ako se malo zamislite, shvatićete da ih ipak ima. To je pre svega briga za zdravlje ljudi – oba posla nose veliku odgovornost što se toga tiče. I jedan i drugi posao su zahtevni u pogledu visokih standarda higijene, pristupa i svesti da direktno utičete na ljudski organizam – hranom ili tretiranjem zuba. Ipak, rekao bih da je restoranski posao naporniji u smislu konstantnog rada na poboljšanju usluga i praćenju želja i preferencija kako ljudi, tako i tržišta, trendova, konkurencije.

Nastavak teksta možete pročitati u 60. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.