Kritika koja nestaje

„Društvene mreže daju prostor hordama idiota da iznesu svoje mišljenje, što su ranije mogli samo u baru, posle čaše vina, bez štete po društvo… Sada imaju isti prostor za priču kao i nobelovac. Ovo je invazija idiota“, izjavio je svojevremeno Umberto Eko

„Danas su svi kritičari“, česta je replika u mnogim filmovima. Valjda se kroz tu oporu sentencu njeni autori, kao i pisac, filozof, kritičar Eko, obračunavaju sa nekompetentnima, a čvrsto rešenima da nešto komentarišu bez svesti o svojoj arogantnoj ispraznosti. A kritika dolazi od grčke reči kritike, krino i znači ocenjivanje, veština ocenjivanja, to jest utvrđivanje i razlikovanje onoga što je dobro ili vredno od onoga što je rđavo ili slabo, kako u književnosti, nauci, tako i u javnom životu.

Kritika kao takva, po oceni mnogih, skoro da je umrla u domaćim medijima. „Nestaje kao stari zanati“, primećuje vispreno muzički kritičar, publicista, novinar Petar Janjatović. Nezavisna ili naručena, pozorišna, likovna, književna, muzička, televizijska, radio, filmska, baletska kritika… kopni, izgurana nekim drugim profitabilnijim sadržajima kič-šund provenijencije, daleko od proverenih vrednosti, a sve pod sloganom „to narod traži“.

Utisci o nekom filmu, pozorišnom komadu, izložbi, dele se u privatnim krugovima, za kafanskim stolovima, posle premijere na prijemu, dok u medijima mišljenje stručne javnosti najčešće izostaje.

„Nismo tu da obrazujemo, nego da zaradimo pare“, čuvena je rečenica jednog poznatog glavnog i odgovornog urednika koja kruži Beogradom kao korporacijska mantra.

A šta nekoga čini kritičarem? Obrazovanje, praksa, odnosno mnogo pogledanog, pročitanog, ali i svest da njegovo mišljenje ne mora biti jedino ispravno. Pomaže i kritičareva duhovitost, jer to znači da je mišljenje pročišćeno od zluradosti.
O tome gde je kritika danas, što se povukla, ko je sistematski guši i ubija, za NE govore ugledni ocenjivači stvaralaštva.

GLEDANOST PRE SVEGA

Za televizijske vlasnike/urednike, a možda i za autore, osnovno merilo vrednovanja njihove delatnosti postala je gledanost, te su takozvani šerovi i rejtinzi ono glavno što ih zanima i u čemu se nadmeću s konkurencijom.

„Šta god da zvanično određuju kao svoj prvenstveni programski cilj, taj u osnovi komercijalistički pristup ne može se osporiti”, ocenjuje Branka Otašević, novinarka, legendarna TV kritičarka lista „Politika”. Dodaje da se TV kritika, odnosno kritika televizije, kao žurnalistički žanr smanjila i fizički i po značaju – verovatno je ovo drugo uslovilo ono prvo. Ili obrnuto?

Istovremeno, u javnosti se o televiziji govori možda i više nego ikad – od opaski i komentara na društvenim mrežama gde se pojedinci oglašavaju shodno svojim ličnim ukusima i utiscima, do skupštinskih zasedanja gde su medijske (ne)prilike sve češće tema rasprave. Pri tome se u središtu pažnje nalaze samo dve vrste televizijskih sadržaja. Jedan su informativni programi, koji su bitni za političku sferu javnog života, a drugi su rijaliti programi kao poguban fenomen u širem, društvenom i kulturnom kontekstu, ocenjuje naša sagovornica.

Šteta je, smatra Branka Otašević, što bez temeljitijeg prikaza i stručnije procene ostaju mnogi delovi redovne televizijske ponude koja je ipak raznovrsnija nego što na prvi pogled izgleda. Tu su emisije dokumentarnog tipa, emisije za decu, sadržaji za razonodu, igrani programi i serije… jednom rečju, domaća TV proizvodnja koja zaslužuje uočavanje njenih informativnih, vaspitnih, umetničkih, zabavnih dometa.

MENADŽMENT U KULTURI

Pozorišna kritičarka i dramaturškinja Aleksandra Glovacki priča kako ju je prošlog leta pozvao urednik kulturne rubrike časopisa za koji je pisala kritiku, i obavestio je da je menadžment kuće doneo odluku da se prekine saradnja sa spoljnim saradnicima. To je automatski značilo i da je menadžment presudio umetničkoj kritici jer, smatra ona, „kod nas nijedan kritičar nije na plati, ukoliko nije reč o zaposlenom novinaru koji iz čistog entuzijazma uz redovan posao piše i kritiku”.

„Dakle, menadžment određuje kulturnu politiku, a jedino što ta, odnedavno profesija, ume da radi jeste da broji koliko je puta neki tekst otvoren, od čega direktno zavisi uspešna prodaja prostora za reklame, jer drugih kvalifikacija oni nemaju. U tom brojanju, kritika očekivano gubi pred golim zadnjicama navijačica u dresovima i prizorima iz rijalitija”, zaključuje kritičarka i dodaje da je, sa njenim prestankom pisanja, broj pozorišnih kritičara koji objavljuju svoje tekstove sa osam spao na sedam u celoj Srbiji.

„O našem pozorištu u budućnosti jedino će svedočiti fotografije raznih ’selebritija’ sa crvenog tepiha u noći premijere. A kritika bi trebalo da predstavlja i dokument za budućnost, neophodno i važno štivo za sve koji tada ozbiljno nameravaju da se bave pozorištem. Ona bi trebalo i da je poziv na razmišljanje autorima i publici određene predstave, kao i vodič za one koji je još nisu videli. To su važni parametri u razvoju određene kulture, ili bar njene održivosti do nekog eventualnog boljeg vremena iz kojeg će potomci, istražujući sadašnje medije, na nas gledati kao što mi gledamo na posetioce arena pred kojima su lavovi rastrzali žive ljude”, ocenjuje Glovacki.

POREZ NA ŠUND

„Trend gašenja likovne kritike, kao i smanjenja broja drugih kritika, započeo je onda kada je uređivačka politika prešla u ruke finansijera koji su, u želji za što većim profitom, tiraže vezali za skandale i ekskluzive”, smatra i Milena Marjanović, likovna kritičarka, novinarka, svojevremeno direktorka Artget galerije u Kulturnom centru Beograda.

Bojim se da će totalno gašenje likovne kritike dovesti do nesagledive posledice – nezainteresovanosti, odnosno nekulture publike

Milena Marijanović, likovna kritičarka

Sada smo u fazi sporadičnog postojanja publike koja poseduje likovnu kulturu. Davno je prošlo vreme kada je posle vernisaža publika hrlila da u novinama pročita prikaz nečije izložbe. Tako se formiralo javno mnjenje. Danas se javno mnjenje formira kroz akcidentne situacije. S druge strane, smrt likovnih umetnosti, to jest njenih tradicionalnih tehnika, koja je usledila pošto su umetnici uključili tehnološki inovativna sredstva u proces realizacije likovnog dela, i ne samo njih, dovela je do toga da se publika sve češće suočava s nerazumevanjem dela i pitanjem: „šta je umetnik hteo da kaže“. Potrebno je iskustvo da bi se taj raskorak premostio. Zato je nužno i dalje negovati likovnu kritiku, jer će samo tako ona prebroditi sve teškoće s kojima se likovna umetnost sada suočava u recepciji javnosti. Bojim se da će totalno gašenje likovne kritike dovesti do nesagledive posledice – nezainteresovanosti, odnosno nekulture publike.
Primera radi, ko još uopšte primećuje uvredljivi spomenik patrijarhu Pavlu u Tašmajdanskom parku? Nadežda Petrović je još pre više od jednog veka opomenula: „umetnost je najveći vaspitač čoveka i naroda“.

„Prva mera za zaštitu kulture uopšte, predlažem da bude porez na šund”, izričita je naša sagovornica.

POMPEZNOST VS. SUŠTINA

Povlašćeniji status među kritikama, i kritičarima tome shodno, zauzima recimo filmski korpus. Dometi „sedme umetnosti” češće su prisutni i u klasičnim štampanim medijima, kao i u elektronskim, ali i na portalima, društvenim mrežama. Najverovatnije jer su pokretne slike prijemčivije kao kolektivni pogled u svet, iluzija bez obaveze, pucačina, zezancija, razbibriga, a zapravo holivudsko ispiranje mozga, al’ nisam kritičar da sudim.

„Kritika podrazumeva posvećenost, ozbiljno gledanje. Ti ne možeš da razmatraš neki film, eventualno paradigmatičan za vreme u kome se pojavljuje, ako ne znaš gomilu drugih stvari, vezano za njega odnosno tog reditelja ili nekog sličnog njemu. Za sve to moraš da imaš energiju, predznanje, sistematičnost“, smatra Goran Terzić, kultni filmski kritičar koji se najpre ogledao u listu „Student“, pa godinama radio za B92, a sada je profesor na Katedri za montažu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

„Mogu proizvoljno i površno da pričam o aktuelnim formama kritike, jer ja to ne čitam. Nemam naviku da na internetu, na portalima, blogovima učestvujem u bilo čemu, ali to ne znači da tu nema pametnih ljudi i pametnih razmišljanja. Ipak, meni je to kao u nekom vakuumu, nema tu žara. Ako neko stvarno ima autoritet izgrađen na nekom suvislom razmišljanju o filmu, muzici, o čemu god hoćeš, onda je to dobro, mada mislim da se sada to pogubilo“, smatra Terzić.

Jedan afirmisani filmski kritičar upućen u globalistička dešavanja, ističe da kritika lagano nestaje i u svetskim razmerama. Otpuštaju čak i zvučna imena iz renomiranih magazina po hitnom postupku. Cela delatnost se komercijalizovala, izložena velikom pritisku producenata tipa Netfliks, Amazon…

Podseća i da sve donedavno Amerikanci nisu dolazili u Berlin, Kan, Veneciju. Odustajali su od učešća u konkurenciji, „jer nisu voleli kritiku mislećih ljudi“. Radovali su se uspehu na blagajnama, a rafinirano mišljenje tamo nekih Evropljana nisu želeli da im sreću kvari. Sada dolaze, ali po novim pravilima igre koja su oni i nametnuli.

Zastrašujući su i pritisci marketinga. Agresivno se širokim masama plasira šta je ko obukao i obuo na crvenom tepihu, kakav i čiji skupoceni nakit nosi. Pompeznost zasenjuje suštinu. Izgubio se autorski odnos i pristup.

Manipulacija, kalkulacija u trci za gledaocima, postaje imperativ koji opterećuje. Na susretima sa producentima ne govori se o ideji, poruci filma, nego koliko on novca može da donese. Svojevremeno bi se pojavio film koji je obeležio dekadu, a sada toga ima znatno ređe…

BORBA ZA OPSTANAK

Iako gotovo svakog petka nastupa na Kolarcu i održava 25 redovnih koncerata u sezoni, Beogradska filharmonija ne bi ni primetila postojanje stručne muzičke kritike u domaćim medijima da nije Muzičke redakcije Radio Beograda 2, kaže Jelena Milašinović, PR Filharmonije. Dodaje da ih ima i u jednom prestoničkom dnevnom listu, u okviru nedeljnog dodatka, u drugim novinama sporadično i to bi bilo to.

S druge strane, o Beogradskoj filharmoniji stručno piše inostrana štampa. Samo u sezoni 2017/18. Filharmonija je dobila 18 kritika u relevantnim svetskim stručnim glasilima. Odlučni da ne lamentiraju o izostanku domaće kritike, postavili su se konstruktivno. Mladim muzikolozima ponudili su prostor za recenzije na filharmonijskom blogu, kad već nemaju pristupa domaćim medijima.

„Jer ako neće breg Muhamedu, Filharmonija sa zadovoljstvom hoće bregu”, zaključuje Jelena Milašinović.

I da se vratimo Petru Janjatoviću, autoru Antologije rok poezije SFRJ „Pesme bratstva & detinjstva“, „Ilustrovane Ex-YU Rock enciklopedije 1960-2000“… koji smatra da kritika nestaje dobrim delom i zbog toga što su štampani mediji izgubili na značaju, a samim tim su i ekonomski u lošijoj situaciji i ne plaćaju honorare muzičkim kritičarima ili to čine veoma retko, pa se taj profesionalni aspekt izgubio. Sa druge strane, smatra da mladu publiku kritika ne zanima, zato što su okrenuti mrežama, kratkim formama, i ocenjuje da su „muzički portali vrlo amaterski“, ali da se u nekim nedeljnicima može naći veoma dobra kritika.

„Sumnjam da išta može da se promeni jer jedno 15, 20 godina nema novih imena u muzičkoj kritici. A kritičar se stvara entuzijazmom, ljudi moraju da imaju prostora da posao obavljaju na profesionalnom nivou. Sa 20 godina sam dobijao honorar, a sad sa 66, najednom se podrazumeva da pišeš za džabe“, zaključuje Janjatović i naglašava da raduje druga vrsta prakse: „Imamo nešto čega ranije nije bilo – puno je muzičkih knjiga što znači da su se mnogi muzički novinari, kritičari, orijentisali na pisanje većih, trajnijih formi, što je dobro.”

Nestankom kritike život gubi smisao, društvo se urušava. Briše se granica dobra i zla, svetla i tame, svet postaje iščašen iz zgloba, što bi Hamlet odnosno Šekspir rekao, pa nije ni čudo što učenici tuku učitelje. Povratka nema ako kritika utihne… Mislimo o tome.