Kuda ide srpska energetika

Srbija je dočekala na kolenima najveću energetsku krizu koja je zadesila Evropu posle Drugog svetskog rata, pa smo usled nestručnog upravljanja EPS-om ostali bez struje, jedinog energetskog resursa kojeg imamo dovoljno

Problemi oko proizvodnje struje imali su i određene pozitivne efekte. Ne samo što je promenjen direktor EPS-a i na njegovo mesto doveden kvalitetan inženjer, već je i vrh vlasti shvatio da se svaki naredni potez u energetici mora pažljivo odmeriti. U javnosti nije primećeno, ali već godinu dana nije izdata nijedna nova dozvola za priključenje vetrogeneratora (veliki konkurs za 500 megavata novih vetrogeneratora najavljivan je za kraj prošle godine). Potencijalno je još značajnije što je Vlada Srbije za izradu strategije razvoja EPS-a angažovala specijalizovanu norvešku konsultantsku kuću „Ristad enerdži“; državni vrh je očigledno nezadovoljan radom grčkih konsultanata LDK koje je angažovalo Ministarstvo energetike.

STARI POGONI ZAHTEVAJU HITNU ZAMENU

Ključni i dugoročni problem sa kojim se suočava EPS je u zastarelosti termocentrala. Kada se snabdevanje uglja normalizuje, a to se očekuje do početka naredne grejne sezone, ostaće problem starih centrala koje su neefikasne i prekomerno zagađuju životnu sredinu. Svi pogoni koje EPS koristi su nasleđeni iz socijalističkog perioda. „Najmlađa“ elektrana u sastavu EPS-a, Kostolac B2, puštena je u rad 1991. godine, dok su pojedini kapaciteti stariji i od 60 godina. Jedina elektrana koja se trenutno gradi je Kostolac B3, snage 350 megavata, i očekuje se da će početi sa radom do kraja sledeće godine.

Međutim, ni puštanje u rad te elektrane neće dugoročno popraviti situaciju, pošto se zbog starosti i neefikasne proizvodnje moraju zatvoriti TE Morava i TE Kolubara, resursi stari više od 60 godina. Nije mnogo bolja situacija ni sa dva najstarija bloka u TE Nikola Tesla A, kao ni i u TE Kostolac A. Dalji rad pomenutih blokova predstavlja besmisleno razbacivanje resursa, pošto troše i do 50 odsto više uglja za istu količinu struje u poređenju s modernim postrojenjima, a pritom i značajno zagađuju životnu sredinu. To može videti svako ko, recimo, prođe ibarskom magistralom pored TE Kolubara u Vreocima.

U tim elektranama proizvodi se oko 6.000 gigavat-sati godišnje, što predstavlja oko 16 odsto godišnje potrošnje struje u Srbiji. Kada bude priključen na mrežu, Kostolac B3 moći će da obezbedi oko 2.500 gigavat-sati, pa i dalje ostaje problem kako obezbediti preko 3.500 gigavat-sati koji bi nedostajali ako se sva ta postrojenja zatvore. Zato je i prioritet izgradnja novih kapaciteta, samo se postavlja pitanje kojih.

DA LI BACITI 35 MILIJARDI U VETAR?

U pitanju je ogroman novac koji se mora uložiti u energetiku u narednim decenijama. U prezentaciji „Integrisanog nacionalnog klimatskog i energetskog plana“ (INKEP), koji je objavljen na sajtu Ministarstva energetike, pominje se da su neophodne investicije od preko 35 milijardi evra do 2030. godine! Taj dokument je još uvek u fazi izrade i njega, u saradnji sa ministarstvom, priprema grčka konsultantska kuća „LDK konsultanti“. Ta kuća se, inače, pored konsaltinga u energetici bavi i upravljanjem projektima, zaštitom životne sredine, turizmom, saobraćajnom infrastrukturom, kao i drugim oblastima. Pored grčkih konsultanata, u izradu INKEP-a ministarstvo je uključilo i nevladin sektor, pa su se tu našle i organizacije koje u medijima vode pravu harangu protiv EPS-a, kao što je CEKOR.

Ministarstvo energetike je objavilo i dokument nazvan „Energetska bezbednost Srbije“, koji (kao i prezentacija INKEP-a) predviđa ubrzano napuštanje uglja kao energenta i razvoj zasnovan isključivo na suncu i vetru kao obnovljivim izvorima energije, uz izgradnju reverzibilnih hidroelektrana koje bi omogućile balansiranje i rezerve u sistemu.

U pitanju je, da ponovimo, ogroman novac i Srbija ne može da obezbedi investicije od 35 milijardi evra za sedam godina u energetici, sve i da se u to uključe i privatni investitori.