Kupi falsifikat, pa sedi i plači

Lubardine slike koštaju od 10.000 do 20.000 evra, zavisi od formata. Izazov su za falsifikatore. Postoji lanac. Naručilac, pa osoba koja slika, pa pošiljalac, pa da naivnu osobu uvuku u priču. Sistem je razrađen. Više ljudi deli taj kolač, ali u sirotinjsko vreme se isplati. Neki slikari falsifikuju bez zazora. Za nekoliko stotina evra. A dešava se i da muljatori pronađu staru sliku pa je potpišu nekim zvučnim imenom

„To Konjović nije. Vi radite šta hoćete. Nemojte me uopšte ubeđivati. To Konjović nije, kažem vam“, glasom čoveka koji ne trpi pogovor, obraćao se mobilnim telefonom poznati istoričar umetnosti Nikola Kusovac, nekadašnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu, nekom navalentnom čoveku.  „Šta da vam kažem, diler kupio fejk pa me sad ubeđuje u ono što nije“, objašnjava, pa nastavljamo prekinuti razgovor.      

Razgovaramo o pravom i lažnom, originalima i falsifikatima umetničkih dela, pre svega slika. I domaćih i stranih autora, nema razlike, kopira se sve iz čega može da se izvuče dobit, bilo da su vremena šugava, olovna, ali i kad se vodi obični mirni život. Nekada se imitacija može utvrditi odokativnom metodom podržanom iskustvom, ali često i forenzikom slike, naučnim ispitivanjem „slučaja“, analizom boje, pigmenta… Kod nas se najčešće falsifikuju Petar Lubarda i Milan Konjović, ali i neki drugi autori. Institut u Vinči najčešće je prava adresa za proveru autentičnosti nekog dela.

„Utvrđivanje autentičnosti je kompleksan proces. Mi ne možemo da analiziramo delo bez učešća istoričara umetnosti, arheologa, sve zavisi od konkretnog slučaja, više nauka mora da se angažuje da bi se dobio rezultat. Nisu dovoljna hemijsko-fizička ispitivanja nekog umetničkog premeta da se izvrši autentifikacija, istoričari umetnosti su neizostavni. Pogotovo za savremene autore“, kaže za NE Velibor Antić, stručni saradnik Instituta Vinča, specijalista za analizu pigmenta, i dodaje da oni kao Institut rade analize najobimnije, a time se bave i Centralni institut za konzervaciju u Beogradu (CIK) i Zavod za zaštitu spomenika kulture. Vinča  analizira i arheološke predmete, nakit, drago kamenje, zlato, platinu, srebro… 

„Niko ne radi sa opremom kakva je naša. Naš metod nije destruktivan, ne oštećujemo predmet. Ako dobijete sliku u odličnom stanju, niko vam neće dozvoliti da uzmete uzorak. Na 20 santimetara smo udaljeni od predmeta ispitivanja. Pored toga, mi smo mobilni. Radili smo po manastirima, najduže i najobimnije ikonostas u crkvi manastira Krušedol, u Viminacijumu. Oprema ide ka predmetu, a ne predmet prema opremi. Sami smo dizajnirali i konstruisali opremu, koštala nas je 20.000 evra, a na Zapadu se nabavlja za oko 80.000 evra. Takav proces analize je na Zapadu veoma komplikovan. Podrazumeva donošenje artefakta na analizu, njegov transport, osiguranje … Doduše, Luvr ima svoju opremu i ne mora radove da iznosi na provere“ ističe Andrić.

Naglašava da dobijaju najviše zahteva za potvrdu autentičnosti Petra Lubarde.

„Potražnja za Lubardom je velika, a ima mnogo falsifikata. Šaroliko je radio, teško mu je naći šablon. Koristio je auto-lakove, auto-boje, postoje slike koje je potpisivala njegova supruga Vera. Usluge za privatna lica naplaćujemo. Od 100 do 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti. Ne naplaćuje se vrednost slike, nego dužina i kompleksnost obavljenog posla“, ističe Andrić. 

Ispostavi se nekada da je slika falsifikat, pa je ljudima mrsko da plate uslugu. Ako je rezultat negativan, znači ne vredi ništa, džabe sam se trošio, lamentiraju ožalošćeno. „Ljudi teško plaćaju znanje. Da je slika prava, dali bi 500 evra, a za falsifikat se stisnu. Sve bi bilo besplatno, da država finansira“, kaže Andrić.

„Mi izdajemo izveštaj o ispitivanju, a ne sertifikate. Stručnjaci daju mišljenje o autentičnosti. Poverljivost podataka je zagarantovana. Izveštaj da nešto nije autentično ide vama. Nije naše da vidimo kako je posle završilo. Jedan je čovek prvo kupio sliku, pa je doneo na procenu. Ispostavilo se da je falsifikat. Šta se posle dešavalo ne znamo. Ne znamo da li je tražio povraćaj para na osnovu našeg nalaza, da li je sa predumišljajem prevaren prilikom kupovine, ili je sve bio splet nesrećnih okolnosti“, naglašava Andrić, jedan od retkih stručnjaka za forenziku slike.

Nastavak teksta možete pročitati u 49. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.