KVALITET JE NAŠA RAZVOJNA ŠANSA

Mi imamo u svim segmentima ljude koji rade vrhunske stvari, samo se to nigde ne vidi, jer se država uopšte ne bavi promocijom nečega što je vrhunsko. Država se bavi načinom kako da privuče strane investitore, koji zapravo investiraju donacijama koje im daje država

Zoran Ilić iz kompanije Biomelem, idejni tvorac brenda „Vrhunski srpski proizvod (VSP)“ kaže da je razvojna šansa Srbije kvalitet, a ne kvantitet, da su to mala i srednja preduzeća koja se bave izvozom i o kojima se malo zna, iako rade vrhunske stvari.

Mala ekonomija kao što je naša, smatra on, ne može da ide na svetsko tržište u ekonomiji kvantiteta, već u ekonomiji kvaliteta.

„To znači da moramo da se fokusiramo na male serije proizvoda sa vrhunskim kvalitetom“, kaže Ilić za Novu ekonomiju.

Pre više godina došao je na ideju o brendiranju „Vrhunskog srpskog proizvoda (VSP)“ koji bi objedinio promociju domaćih proizvođača koji na tržištu već nude vrhunske proizvode, bave se izvozom, a malo su poznata u Srbiji. Ideja je da se ona okupe i zajedno reklamiraju i prodaju svoje proizvode u posebno dizajniranim prodavnicama, u većim stranim gradovima gde žive ljudi iz Srbije, ali i ljudi iz ostalih zemalja regiona. Krajnji cilj je, objašnjava on, otvaranje globalnog maloprodajnog lanca, „Very Special Product (VSP)“ a u podnaslovu bi pisalo da je iz Srbije, zemlje koja je „Very Special Place“.

„Treba da se vidi da smo mi kolevka evropske kulture i civilizacije, da odavde potiču i Lepenski vir i vinčanska kultura, Srbija mora da se rebrendira kao kolevka evropske i svetske civilizacije, mi to nigde ne pričamo i ne predstavljamo“, smatra Ilić.

Zoran Ilić, „Biomelem“Foto: Paola Felix Meza

Kaže da dugo radi na „Vrhunskom srpskom proizvodu“ kao autorskom projektu, kao i da je za to dobio podršku Evropske asocijacije malih i srednjih preduzeća.

„Ne postoji institucija koja to nije podržala. Kada to napravimo, garantujem, milijardu, dve milijarde evra bi bio izvoz proizvoda malih preduzeća iz Srbije. Kada proizvodite u Srbiji, to što radite vezano je za još pet ili deset drugih proizvođača, nekome treba boca, zatvarač, teglica, kartonska kutija, transportna kutija, nalepnica, to je industrija“, objašnjava naš sagovornik.

Prema njegovom mišljenju, razvojna šansa Srbije je u poljoprivredi, ali ne u njenim primarnim proizvodima, već u proizvodima sa dodatom vrednošću.

„Mi moramo da krenemo od toga. Kada sam počeo prvi put da se bavim ovim poslom, nismo imali razvijenu industriju vina i rakija. To su u staroj Jugoslaviji uglavnom bili veliki poljoprivredni kombinati, državne firme koje su pravile ogromne količine jeftinih vina i jeftinih rakija. Danas su vina i rakije počeli da dobijaju svetska priznanja i nagrade“, kaže Ilić.

Kako dodaje, to je direktno uticalo na ljude koji su se tim poslovima bavili u poslednjih 20 godina, jer su dobili veliku podršku i pažnju.

„Tako su nastali i Vinski putevi, uložena su ogromna bespovratna sredstva, od toga treba da krenemo. Mi imamo u svim segmentima ljude koji rade vrhunske stvari, samo se to nigde ne vidi, jer se država uopšte ne bavi promocijom nečega što je vrhunsko“, kaže Ilić.

USPEŠNI PRIMERI

Kako ocenjuje, država se bavi načinom kako da privuče strane investitore, koji zapravo investiraju donacijama koje im daje država. Država se ne bavi promocijom vrhunskog kvaliteta, podrškom izvoznicima, niti podržava stvaranje srpskog prodajnog lanca u drugim zemljama.

„Ja sam obišao celu Srbiju, uzduž i popreko, i video sve što ljudi rade vrhunski, od Prijepolja koje je na samoj granici sa Crnom Gorom, gde postoji nekoliko firmi koje rade fenomenalne stvari“, dodaje sagovornik Nove ekonomije.

U tom gradu, prema njegovim rečima, postoji fabrika nameštaja od mermera, čiji je vlasnik Mešo Podbićanin koji svake nedelje izvozi po jedan šleper svojih proizvoda u Švajcarsku, ali mediji o tome ništa ne objavljuju. Takođe, u tom gradu postoji i firma Ćatić company, koja se bavi izvozom konditorskih proizvoda u nekoliko zemalja.

„Vrlo malo ljudi zna nešto o tome i oni su mnogo manje prisutni u domaćim prodajnim lancima, nego što ih ima u inostranstvu. Mislim da je to naopaka ekonomska politika i da mi to moramo da menjamo“, objašnjava Ilić.

U Srbiji, ka jugoistoku, postoje i uspešni proizvođači čajeva, poput kompanije koja pravi čajeve sa Rtnja, a posluje u Sokobanji i zove se Adonis. Međutim, o njima se malo zna u Srbiji iako, kako podseća, rade za izvoz.

„Imam stotine primera ljudi koji rade samo za izvoz i rade vrhunske proizvode, a u Srbiji se nigde ne nalaze i ne vode. Mislim da je to pogrešno, uopšte nema priče o tome, promocije, oni ne mogu da rade na marketingu ako je cenovnik svih televizija takav kakav je“, zaključuje Ilić.

Izgled buduće radnjeFoto: Vrhunski srpski proizvod

HEROJI LOKALNE ZAJEDNICE

Ilić kaže da je za bolji marketing takvih preduzeća uradio produkciju televizijskog serijala „Moj heroj“.

„Tu sam preduzetnike predstavio kao heroje lokalne zajednice, jer oni ne samo što proizvode, oni zapošljavaju, pune budžet, inoviraju, održavaju lokalnu zajednicu, oni su sponzori kulturnih manifestacija“, objašnjava naš sagovornik.

Navodi i primer banatskog sela Srpski Itebej, koje se nalazi na samoj granici sa Rumunijom, u kom posluje Zemljoradnička zadruga „Mrkšićevi salaši“, koja svoje prehrambene proizvode plasira preko maloprodajnog lanca Gomex.

„To je jedino selo u Banatu koje ima veći natalitet od mortaliteta. To su primeri kako se podižu privreda i ekonomija“, naglašava Ilić.

Kako objašnjava, kroz veliki sistem maloprodaje, koji se već oglašava u medijima, mali proizvođači, koji imaju kvalitet, mogu da dobiju reklamu.

„Ako bi sami otišli na neku televiziju da se oglašavaju, to bi bile bačene pare, jednostavno to se ne isplati. Mi imamo ceo model za to, kako podržati one koji imaju vrhunski kvalitet, kako to promovisati, podići i kako to treba da se izveze“, kaže Ilić.

Prvu prodavnicu bi otvorili u Beču, sledeću u Minhenu, a plan je da u svakom gradu gde ima više od 50.000 stanovnika poreklom iz Srbije i sa Balkana postoji takva prodavnica.