Lažni računi za lažne kupovine

U 2015. i prvih devet meseci ove godine Poreska uprava otkrila je 314 fantomskih preduzeća za pranje novca i utaju poreza. Šteta za državu prošle godine je bila 10 miliona evra. Ovo je zvanično, ono što je otkriveno. Kolike su stvarne utaje, nema ni nezvaničnih ni zvaničnih procena

Poslednjih godina „fantomske firme” ušle su u centar pažnje globalne javnosti, najviše otkrivanjem „Panamskih papira”, podataka o „ofšor” kompanijama otvorenim u Panami. I u Srbiji su dobro poznate kompanije registrovane na egzotičnim ostrvima. Neke od njih su vlasnici najvećih domaćih privatnih kompanija, a prosečan građanin Srbije je u poslednjih petnaestak godina verovatno prvi put čuo za Devičanska ili Kajmanska ostrva čitajući u novinama o najnovijim junacima privatizacije.

Ipak, „fantomske firme” ne dolaze samo sa ostrva, već se uredno i po zakonu registruju i u srpskoj Agenciji za privredne registre sa minimalnim osnivačkim kapitalom, po pravilu bez zaposlenih ili samo sa jednim zaposlenim. U 2015. godini tih preduzeća bez zaposlenih bilo je 25.790 i činili su skoro 28 odsto svih privrednih društava. Naravno, nisu sve ove firme fantomske, a većina je neaktivna, ali tu je i nemali broj firmi koje prave veliku štetu i državi i drugim, regularnim preduzećima. 

Fantomske firme služe za utaju poreza i pranje novca. Koriste se i da se u legalne tokove ubaci nelegalan novac, ali i da se iz regularnih preduzeća izvuče gotovina. Takođe, jedna od njihovih namena je da se sakrije identitet vlasnika i poreklo novca i na kraju koriste se za najrazličitije prevare.

Poreska uprava je u prošloj godini otkrila oko 230 fantomskih firmi, čijim je poslovanjem budžet oštećen za gotovo 13,5 milijardi dinara (oko 10 miliona evra). Do kraja septembra ove godine otkrivena su još 84 „fantoma” ili „peračka” preduzeća.

Kako objašnjavaju u Poreskoj upravi, takva preduzeća izdaju lažne račune koje regularna preduzeća zavode u svojim knjigama iako prodaje i kupovine dobara i usluga zapravo nije bilo. Na taj način poreski obveznici protivzakonito koriste porez iskazan na računima kao prethodni porez, iako nije plaćen, a potom za toliko umanjuju, odnosno izbegavaju plaćanje poreza na dodatu vrednost.

U sledećem koraku „fantom“ preduzeće, nakon što je privredni subjekt prebacio novac na njegov poslovni račun, podiže tu gotovinu i vraća je poreskom obvezniku koji tako dolazi do keš novca za isplate „na ruke”, čime se dalje zaobilaze drugi porezi.

„Na ovaj način izvlači se gotov novac iz regularanih novčanih tokova, bez izmirenja pripadajućih poreskih obaveza. Istovremeno, uspostavlja se veza između legalne ekonomije i one u ’sivoj’ zoni. Poreska policija zbog utajenog poreza podnosi krivične prijave protiv odgovornih lica registrovanih privrednih subjekata, kao i protiv tzv. fantomskih i peračkih preduzeća za pomaganje u izvršenju poreskog krivičnog dela. Poreska uprava pokreće i inicijativu za privremeno oduzimanje PIB-a ovih preduzeća, što za posledicu ima blokiranje računa kod poslovnih banaka”, stoji u pisanom odgovoru Poreske uprave.

U 2015. i 2016. godini, prema podacima Ministarstva pravde, na osnovu krivičnog dela poreske utaje oduzeto je 17 stanova, 14 kuća i jedna benzinska pumpa sa perionicom i radnjom za popravku vozila. Kada je u pitanju krivično delo pranje novca, u toku prošle i ove godine oduzeta su tri stana, pet kuća, jedan magacin i 39 lokala.

Kako teče operacija

Ko bi bolje znao kako fukcioniše fantomska firma od knjigovođa koji poznaju sve rupe u sistemu i poreskim zakonima. Tako Dragan Radović, vlasnik knjigovodstvene agencije Kvatro objašnjava, za „Novu ekonomiju“ jedan od načina za izvlačenje keša i utaju poreza preko „fantoma“.

„Recimo da firma X, koja proizvodi pločaste materijale, na računu ima 10 miliona dinara i htela bi da ima keš u rukama. Ona nalazi peračku firmu koja će joj izdati fakturu na šest miliona dinara, navodno za isporuku iverice. Tih šest miliona se sastoji od pet miliona za robu i milion dinara za PDV. Za uplaćenih šest miliona dinara firma X će odbiti PDV u svojoj firmi, a peraču će isplatiti proviziju od recimo pet odsto za „uslugu” lažnog fakturisanja. Perač nakon uplate šest miliona dinara podiže gotovinu sa računa i vraća firmi X 4,75 miliona dinara i fakturu sa otpremnicom da je isporučila tri šlepera iverice. Perač ne uplaćuje milion dinara za PDV već to zadržava za sebe i uz onu proviziju od pet odsto (250.000 dinara) on u ovom poslu uzima 1,25 miliona dinara. S obzirom na to da se radi o velikom iznosu perač mora obazrivo iz više puta u manjim iznosima da podiže gotovinu iz banaka, kako ne bi upao u oči. Zato se perači ponašaju kao menjačnica, oni rade sa primanjem žiralnog novca, ali i sa plaćanjem istog na račun”, objašnjava Radović.  

Perači su često povezani sa proizvođačima građevinskog materijala, s obzirom na to da ova preduzeća imaju puno gotovine u rukama, a veliki deo građevinske industrije je u sivoj ili crnoj zoni. Kako funkcioniše sistem izvlačenja gotovine iz nekog takvog preduzeća koje ima gotovinu umesto iz banke?

Recimo da imamo firmu Y koja je veliki proizvođač crepa. Oni veći deo svoje proizvodnje prodaju na crno u kešu. Kada im dođe vreme za isplatu plata, treba im žiralni novac i traže perača koji će im uplatiti recimo šest miliona dinara, a kome će zauzvrat fakturisati crep. Tako peračka firma onih šest miliona dinara iz prethodnog primera, koje joj je uplatila firma X, prosleđuje preduzeću Y, a to preduzeće peraču daje keš iz svojih crnih fondova. Perač taj keš koristi da isplati firmu X. U ovom slučaju perač najčešće uzima provizije i od firme X i od firme Y, mada s obzirom na to da su preduzeća sa kešom u rukama vredna i retka, ona često dobijaju popust.

„Ovakve poslove rade vrlo ozbiljni perači i ne rade ih svaki dan jer bi brzo bili uhvaćeni. Rade ih mesečno po nekoliko, firme X i Y papirološki su dobro pokrivene, vrlo ih je teško otkriti. Perač sve svoje obaveze izmiruje na vreme, tako da poreznici ne mogu da primete ništa sumnjivo u svojoj evidenciji. Činjenično, na terenu, da dođe kontrola kod perača, trenutno bi bio otkriven”, objašnjava Radović.

Šteta za budžet i za radnike

U ovim slučajevima prevarena je jedino država, odnosno poreski obveznici, jer nije plaćen PDV. Međutim, kako ističe Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, to nije sve jer posle tom gotovinom isplaćuju radnike na ruke, dok im preko računa uplaćuju minimalac sa pripadajućim porezima i doprinosima.

„To je šteta za budžet, ali i za radnika koji će, kad ode u penziju, biti socijalni slučaj sa minimalnom penzijom i opet će pasti na teret države. To je kancer koji potpuno razara ekonomsko tkivo”, upozorava Savić.

U drugim slučajevima, kada se fantomske firme koriste za prevare, najveća šteta nastaje za te firme, a tek sporedna utajom poreza.

Prema rečima Dragoljuba Rajića iz Mreže za poslovnu podršku, prema nekim anketama od 2008. do 2014. godine prijavljeno je oko 19.000 prevara, a šteta je iznosila više od 200 miliona evra. Teško je proceniti kolika je stvarna šteta i koliko još ima neprijavljenih slučajeva prevare.

Galeb grupa kao velika kompanija bila je više puta meta različitih prevara od strane fantomskih firmi. Radoslav Veselinović, vlasnik Galeb grupe, ističe da se poslednjih desetak godina, od početka krize, mnogo češće pojavljuju lažna preduzeća sa lažnim dokumentima i lažnim identitetom.

Jedan slučaj napada na ovu kompaniju desio se kada se neko upisao u APR sa falsifikovanim papirima kao prokurista Galeb grupe i izdao menice kojima je blokirao firmu za 1,3 miliona evra.

„Mi smo slučajno videli da se neko nepoznat upisao u APR-u i reagovali da to ispravimo, ali nam je ubrzo stiglo obaveštenje od jedne banke da ima dve naše menice, na 800.000 i na 500.000 evra. Uspeli smo da dokažemo da se radi o prevari i sprečili smo krađu. Na kraju smo utvrdili da se radi o nekoj ženi sa bugarskim pasošem koji je istekao pre tri godine. Napravili su sistem da čim bi iz banke bio prebačen novac, automatski i bez ikakvog potpisa bi bio transferisan između nekoliko računa  kako bi mu se zameo trag”, ističe Veselinović za „Novu ekonomiju“.

Drugi put, pre pet godina, jedna firma je uzela devet šlepera robe i nestala. Kako objašnjava prvi čovek Galeb grupe, u početku su plaćali uredno, a kada su dobili robu na odloženo plaćanje na 90 dana, poručili su robe za 200.000 evra i nestali. 

„Policija je pronašla deo te robe, ali tužilaštvo nije htelo da je zapleni već je samo pokrenulo postupak. U međuvremenu su rasprodali i taj ostatak i mi smo ostali bez ičega”, vajka se Veselinović.

Ali ni to nije sve. Pre četiri godine naišli su na firmu koja je kupila pravo preduzeće sa dobrom istorijom i koja je u početku plaćala menicama. 

„Onda su složili priču kako rade sa velikim sistemima i kako mogu da prodaju velike količine robe. Naš komercijalista se zaleteo da realizuje prodaju i dao robu. Oni su nestali, a posle, kada smo ih tražili, videli smo da su bili iznajmili neki prostor i samo se iselili”, kaže Veselinović, dodajući da takva roba završava na buvljacima i prodajom na crno po ceni nižoj od tržišne, ne samo što se ne plaća PDV, već i zato što je „nabavna cena“ nula.

Veselinović ističe i da je ranije policija brže reagovala u ovakvim slučajevima. „Sada su nadležni tužioci i policija, ništa ne sme bez njihovog naloga, a oni su zatrpani predmetima, tako da je ceo postupak spor”, ukazuje on.

Neuspešna akcija „Šetač“

Uglavnom je u biznisu najteže robu prodati, ali u Srbiji se često dešava da je od prodaje teže robu naplatiti. Preduzeća troše mnogo novca i vremena da provere sa kim posluju, a s druge strane zbog krize koja traje već skoro deceniju svi očajnički žele da nađu kupca i upadaju u zamke prevaranata. Tim pre što je ovde finansijska disciplina na niskom nivou i pored famoznog Zakona o rokovima plaćanja, koji nikada u stvarnosti nije dao rezultata. 

Fantome nije uspela da zaustavi ni akcija „Šetač” srpske policije iz 2010. i 2011. godine, kada je oko 500 preduzeća uhvaćeno da učestvuje u pranju novca. Tada je policija otvarala fantomska preduzeća koja su izdavala lažne fakture i tako došla do dokaza o pranju novca teškom 450 miliona dinara, a desetine ljudi je završilo u istražnom postupku.

Prema izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca za 2015. godinu, struktura organizacije za poreske utaje i pranje novca bi najpre imala izgled piramide. Piramidalna organizaciona struktura polazi od lidera (vođe grupe) i spušta se ka licima koja su u lancu na nižim nivoima (osnivači fantomskih preduzeća, komercijalisti, kuriri, vozači u tim preduzećima i saradnici). 

Država i fantomi

Žrtve fantomskih firmi nisu samo privatna preduzeća, već i država. U već spominjanom izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca napominje se da se fantomska preduzeća koriste i u slučajevima „kada je bilo potrebno da se kroz proces javnih nabavki izvuče novac iz javnih preduzeća, gde se pojavljuju firme sa izmišljenom biografijom koje preuzimaju poslove”. 

Za ovo su kao stvoreni veliki infrastrukturni radovi koje finansira država, a u kombinaciji sa građevinskom industrijom za koju se procenjuje da je oko 50 odsto u sivoj zoni, dobija se plodno tle za izvlačenje para. Krajem 2014. godine ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović je prilikom predstavljanja belih i crnih lista građevinskih preduzeća istakla da je od 540 firmi na spisku 87 fantomskih, odnosno bez ijednog zaposlenog.

„Zbog haosa u građevinarstvu napravljena je šteta državi od više milijardi dinara zbog dogovora u četiri oka“, rekla je ona tom prilikom.

Goran Rodić iz Privredne komore građevinske industrije ističe da je od 250 firmi koje rade na koridorima, njih 125 bez ijednog zaposlenog, a promet se meri milionima evra. 

„Firme preko tajkuna ili političkih uticaja dobijaju poslove, a onda ih delegiraju drugim firmama po niskoj ceni. Za investitora to znači manji kvalitet i probijanje rokova, a za radnike da rade u lošim uslovima. Investitor često kasni ili uopte ne postavi nadzor, pa onda može da radi svako šta hoće. To je sve stvar investitora. Ali tamo gde se troši državni novac, mora se raditi po pravilima struke. Mora se proći pretkvalifikacioni konkurs gde bi otpala takva preduzeća i gde bi se gledali svi uslovi, a ne samo najniža cena”, napominje Rodić, dodajući da je bilo slučajeva kada firma dobije da radi 13 mostova, a „nema kapaciteta da premosti potok”.

Profesor Ljubodrag Savić ističe da su tenderi i javne nabavke najelegantniji način da se stekne neopravdano veliki novac. On podseća na čuvene anekse ugovora, koji su u građevini često znali da koštaju državu kao i ceo originalni ugovor.

„Firme se pojavljuju na konkursu sa nerealno niskom cenom, a obećavaju kvalitet. Dobiju posao, a onda ustanove da treba obaviti još neke nepredviđene radove, pa se piše aneks ugovora koji može biti vredan skoro kao glavni ugovor, a pošto kod nas svi probijaju rokove, to se i ne primeti. Naravno, u toj igri ide procenat onima koji su obezbedili posao. A često se radi o firmama sa samo jednim zaposlenim, koja nema građevinsku operativu, mašine. Samo jedan menadžer koji sedi po kafanama sa političarima koji će da mu obezbede posao. Ozbiljne firme u to ne ulaze, ali ove i nemaju nikakvu reputaciju koju bi izgubile. Oni samo imaju interes da zarade veliki novac“, ogorčen je Savić, dodajući da je tu država kriva jer njihovi ljudi dolaze do takvih poslova.

 S ovim se slaže i Rodić, ističući da se često radi o novokomponovanim firmama koje vode nepismeni ljudi koji do poslova dolaze isključivo preko veze. Ima i drugih slučajeva, kada se raspisuju uslovi konkursa na kome mogu da pobede samo strane firme koje prebace posao na domaćeg podizvođača, a one pokupe novac i naplate reference.

Solarna milionska prevara

Pre tri, četiri godine u javnosti se pojavila vest da će u Srbiji biti napravljena najveća solarna elektrana na svetu od čak 1.000 megavata, vredna 1,75 milijardi evra. Investitor je trebalo da bude investicioni fond Securum Equity Partners, osnovan samo godinu-dve pre toga, sa sedištem na poznatom egzotičnom ostrvu Kurakao, odakle potiče i poznato piće za koktele. 

Ono što nije bilo poznato jeste ko su vlasnici novca koji je trebalo da bude uložen u gradnju solarnih elektrana na čak 100 lokacija u Srbiji, na 3.000 hektara. Ništa od ovoga nije bilo sumnjivo predstavnicima države, pa je prvo potpisan neobavezujući memorandum, a onda i ugovor po kome je država trebalo da obezbedi infrastrukturu za ove lokacije. Već u avgustu 2013. godine, kada su rokovi počeli da ističu, ovaj fond tvrdi da podnosi tužbu protiv Srbije za nadoknadu štete od 160 miliona evra. 

Firma u Srbiji koju je ovaj fond osnovao zove se „Onegiga solar incubator“ i registrovana je za trgovinu električnom energijom. U 2013. godini imala je nula zaposlenih, osnivački kapital od oko 10.000 evra i gubitak iznad visine kapitala od nešto manje od 20.000 evra. Za 2014. i 2015. godinu u APR nema finansijskih izveštaja ovog preduzeća.

Naširoko se u medijima govorilo o tome kako je Srbija loše mesto za ulaganje i kako nije ispoštovan strani investitor, a zapravo je bila na meti reketaša zaogrnutih u fantomske firme poreklom sa egzotičnih ostrva. Iako su tvrdili da su podneli dve tužbe pred Međunarodnim sudom za poravnanje između investitora i države, u bazama podataka ovih institucija ne postoji nijedna takva tužba.

U centru jednog od najvećih poslova u Beogradu i jedne od 24 sporne privatizacije, kupovine Luke Beograd, takođe je fantomska firma. Kako je Savet za borbu protiv korupcije utvrdio, firma Worldfin u vreme kupovine državnih akcija, kako je u njihovom izveštaju utvrđeno 2,5 puta ispod realne vrednosti, bila je klasična fantomska firma bez kapitala, ili bilo kakvog drugog posla i ugovora pre toga. Ta fantomska firma je samo formalno osnovana u Luksemburgu. Kako je nekadašnja predsednica Saveta Verica Barać u intervjuu datom 2010. godine tvrdila, kada su ušli u kupovinu, nisu imali para čak ni za bankarsku garanciju, a tek kada su nakon nekoliko meseci postali vlasnici akcija Luke podigli su kredit, jer su tek tada postali kreditno sposobni.

Kako ističe ekonomista Danilo Šuković, nekadašnji član Saveta za borbu protiv korupcije, šteta je što država tu ne može ništa da uradi zbog slabih institucija i nedorađenih propisa.

„I oni propisi koji postoje i koji su dobri, ne sprovode se. Kada ti koji osnivaju fantomske firme dođu u škripac, podmite koga treba i kao da ništa nije bilo. Slabost institucija čini da su ovolike zloupotrebe sa fantomskim firmama moguće“, zaključuje on. 

*Ovaj projekat „Reforma javnih finansija – 10 ključnih pitanja” finansira Evropska unija kroz program „Jačanje slobode medija u Srbiji” kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Ovaj projekat podržao je i National Endowment for Democracy (NED). Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost Business Info Group, izdavača Nove ekonomije I ni na koji način ne odražava stavove I mišljenja Evriopske unije ili National Endowment for Democracy