Ljudi odlaze zbog velike nesigurnosti

Pred odlazak u Švedsku, na četvorogodišnje doktorske studije, Nataša Pavlović kaže da nije od onih koji koriste fraze da napolju žele da nauče kako se radi, pa da znanje prenose. Ovde ne vidi uslove u kojima bi to moglo da se radi. Ako se nešto sistemski promeni, ako se nauka bude uzdigla, u šta sama ne veruje, možda će posle četiri godine ponovo da dođe u Srbiju 

Dok razgovaramo sa dvadesettrogodišnjakinjom Natašom Pavlović, priprema se za put u Švedsku. Posle nekoliko dana, dok čitate ovaj tekst, ona će da ima 24 godine i svoje radne dane provodi u laboratoriji Medicinskog fakulteta  Univerziteta u Upsali, na doktorskim studijama u oblasti fiziologije životinja, gde će naredne četiri godine raditi na projektu koji se bavi proučavanjem različitih faktora u razvijanju kancera jetre i potencijalnim terapeutskim pristupima. Završila je osnovne akademske i master studije na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. 

Kada je zemlja u kojoj će nastaviti studije u pitanju, nije imala nikakvih preferencija, jer bi joj to ograničilo izbor programa studija. Tražila je konkurse na osnovu projekta, odnosno onoga čime će se baviti kada upiše doktorske studije. Spletom okolnosti, zemlja u koju ide je Švedska, a sam projekat je ono što ju je privuklo da ode u tu zemlju. „Odlučila sam da nastavim da se obrazujem jer je nastavak istraživačkog rada ono u čemu sebe vidim. Kroz master studije i istraživački projekat koji sam radila, definitivno sam shvatila da je to nešto što mi odgovara, nešto što bih volela da nastavim da radim. Nikada nisam mogla sebe da zamislim u prosveti ili nekoj drugoj instituciji gde bi mi se posao verovatno brzo pretvorio u monotoniju i rutinu. Volela bih da nastavim smerom koji mi omogućava da se nadgrađujem iz godine u godinu.“ 

Priliku da istraživanje ovde je dobila tek na master studijama. To joj je bio osnovni preduslov da uradi master rad, a onda i preduslov za doktorske studije. „Projekat koji sam radila bio je prvi i jedini ozbiljan eksperimentalni rad koji sam imala tokom studija. Što se teorijskog dela tiče, i na osnovnim i na master studijama dobila sam izuzetno znanje, isto takve profesore i kvalitetan program. Dobila sam dovoljno dobru teorijsku osnovu da poželim da se dalje bavim naukom. Nije me demotivisalo, već naprotiv – dalo mi je podstrek da nastavim da se praktično bavim naukom.“

Volontirala je dve godine u Zavodu za zaštitu prirode Srbije. Tamo je, kaže, imala priliku da radi na različitim departmanima. Za apliciranje za doktorske studije, osim formalnog obrazovanja, bitne su i vannastavne aktivnosti. „Prijavila sam se na nekoliko konkursa. Ovaj na koji sam izabrana traje četiri godine. U pitanju je veliki projekat koji sačinjavaju četiri potprojekta. Ono što je naročito dobro i o čemu ovde ne bih mogla ni da sanjam, jeste što ću uvek imati dva paralelna projekta. Ovo istraživanje podrazumeva 80 odsto eksperimentanog rada, uz minimalnu asistenciju mentora. Ostatak vremena čine predavanja, ispiti, asistiranje…“

Nastavak teksta možete pročitati u 34. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“