Vesti iz izdanja

01.06.2023. 00:45

Autor: Ivan Radanović

Ljudska prava svetskog kapitala

Kvin Slobodijan „Globalisti. Kraj doba carstva i rađanje neoliberalizma“

„Globalisti“ obrću ustaljena gledišta o neoliberalizmu i neoliberalima koji zagovaraju slobodu i samoregulišuće tržište. Država je ključna, a demokratija problematična

Puno se govori u neoliberalizmu i zato je važno odmah mu odrediti korene. Sežu do Prvog svetskog rata i rasta uloge države u ublažavanju njegovih posledica. U tom smislu, za neoliberale je ideal ostalo slobodno tržište, ali više ne kao spontana apstrakcija nego svesna politička konstrukcija. Time je klasični liberalni koncept devetnaestog veka prilagođen novom vremenu. Zato je centralna tema novog liberalizma upravljanje, a ne tržište kao takvo.

Ovo je priča o grupi intelektualaca iz centralne Evrope koji su postavili temelje najvažnijim institucijama današnjice. Njihove ideje su na pozornicu dospele vremenom, аli nikako naprečac: Slobodijanova priča pokriva period od Prvog svetskog rata do osnivanja Svetske trgovinske organizacije 1995. godine. Njeni glavni akteri su ekonomisti Ludvig fon Mizes (1881-1973), Fridrih August fon Hajek (1899-1992) i njihovi saradnici i sledbenici. Autor ih svrstava u Ženevsku školu neoliberalizma.

U pitanju je manje poznata frakcija neoliberalnog pokreta koju čine mislioci sa akademskim i drugim profesionalnim pozicijama u Ženevi. Protivno uvreženom mišljenju, ti intelektualci su prigrlili globalno upravljanje i podsećanje na to, važan je autorov doprinos. Za razliku od frajburške ili čikaške škole, ženevsku odvaja stav da svetska ekonomija zahteva sužen suverenitet država – razvoj pruža samo globalizovano tržište, zaštićeno od radničkih, nacionalnih i sličnih interesa.

Slobodijanova istorija je istorija borbe neoliberala za postimperijalni svet. Drugi važan doprinos je osvetljavanje njihovog uticaja na nastanak različitih međunarodnih institucija. On počinje od 1919. i osnivanja Međunarodne trgovinske komore, koja je težila da dokumentuje i propagira ideju jedinstvene svetske ekonomije. Tu su radili prvi neoliberali, sa Mizesom kao predstavnikom iz Beča koji je lamentirao nad krahom ekonomskog liberalizma – utočišta konkurencije i privatne svojine. U novim principima nacionalnog samoopredeljenja, kejnzijanizma i socijalizma video je pretnju.

Osamostaljene države povratile su suverenitet što je značilo nacionalizaciju, radnička i politička prava. To je bilo pogubno za tržište, koje mora zaštititi država. Ona je, za Mizesa, bila „proizvođač sigurnosti“.

Čega? Privatne svojine.
Od čega? Od svega.

Neoliberali su, uvidevši da je samoregulišuće tržište mit, tragali za vertikalnim rešenjima poretka. Najvažnija radna polja bila su Društvo naroda i međunarodna regulativa o investiranju. Bez usklađenog političkog napora, kako su insistirali, svetska ekonomija se neće sama reprodukovati. Nakon propasti imperija, neopozivo je doba nacija. Kako zaštiti svetsku ekonomiju od njihovih zahteva?

Vladavina odabranih

U potrazi za odgovorom, neki neoliberali su otišli neliberalnim putem, poput podrške Pinočeovoj diktaturi u Čileu. Slobodijan otkriva da je, za Mizesa i saradnike, Habzburško carstvo, kao „jedinstven, anacionalni ekonomski prostor” bilo idealan tip potrošačke demokratije. U onu običnu nije verovao ni Valter Ojken, koji je 1932. širenje prava glasa odbacio kao „uvođenje ljudi i njihovih strasti u politiku”, dok su Mihael Halperin, Filip Kortni i čuveni Ludvig Erhard posle 1945. zagovarali nepovredivost prava – stranih investitora.

Najdalje je otišao Vilhelm Repke, koji je otvoreno branio aparthejd na jugu Afrike kao „ključnu tačku otpora ekonomskom haosu”. Većina je, kao Milton Fridman, odbacila nasilnu belačku prevlast – ali ostala protiv opšteg prava glasa. Od Repkea se većina ogradila, a ponajviše Hajek koji je tridesetih zagovarao „tanku, ali intenzivnu” federaciju država sa ograničenim političkim suverenitetom, uz neograničenu slobodu robe i kapitala.

Zvuči poznato?

Četrdesetih su Mizes, Hajek i Lionel Robins imali radikalne vizije za zaštitu „nevidljivog carstva slobodne trgovine“, dok je Repke zamišljao svet država koje funkcionišu kao švajcarski kantoni.

Najzanimljiviji model denacionalizacije prostora bio je Mizesov predlog tzv. Istočne demokratske unije iz 1944. Ona bi konačno, nakon Habsburškog i Otomanskog carstva, pokupila srču i uvela red od Baltika do Jadrana. Temeljan princip bili bi razdvajanje ekonomske i kulturne politike i potpuna sloboda kretanja, trgovine i zapošljavanja.

Problem obrazovanja na teritoriji sa preko sto miliona ljudi koji govore 17 jezika rešile bi privatne škole. Po uzoru na model nadzora koji je Društvo naroda sprovodilo nad poraženom Austrijom, predlagao je francuski i engleski kao administrativni jezik i centralizovano upravljanje iz – Beča.

Nakon rata, distinktivna odlika Ženevske škole ostaje globalni pristup, a glavni zadatak zaštita prava privatnog kapitala i sposobnosti nadnacionalnog zakonodavstva da nadvlada nacionalna. Okupljeni u poznato društvo „Mont Peleran“, neoliberali su nastavili da zagovaraju svetsku ekonomiju imunu na uticaj država.

Afirmacija i dominacija

Posleratni poredak ostvario je deo njihovih zamisli. Iako nadahnuti nacionalnim suverenitetom i puni izuzetaka, MMF (1944) i Opšti sporazum o carinama i trgovini – GATT (1947) su ipak bili disciplinski mehanizam međunarodnih tržišta. Kao falinku poretka, videli su dekolonizaciju i davanje glasa novim državama u Ujedinjenim nacijama. U odbranu svetske ekonomije, neoliberali su pomogli u izradi univerzalnog kodeksa za strane investicije, koji je trebalo da zaštiti individualna prava investitora od „lokalne samovolje“.

Ozbiljniji prodor neoliberalne zaštite tržišnih prava ostvaren je 1950-ih osnivanjem Evropskog suda pravde i Rimskim ugovorima o Evropskoj ekonomskoj zajednici. Naspram Ruzveltove „četiri slobode“: izražavanja, religije, od siromaštva i od straha, neoliberali su postavili slobodu – kapitala, robe, usluga i rada.

Krajem sedamdesetih, razvijeno je Hajekovo tumačenje globalne ekonomije kao „sveta cenovnih signala“ koji zahteva obavezujući pravni okvir. Zabrinuti zbog „degeneracije“ međunarodne trgovine usled sve glasnijih vapaja globalnog Juga, njegovi su se sledbenici dali u reformu GATT-a. Trebalo je naći mehanizam koji će, poput Evropskog suda pravde, sprovoditi globalni „trgovinski ustav“.

Rešenje je, uz različite kompromise, bilo osnivanje Svetske trgovinske organizacije kao krunske pobede neoliberalnog projekta.

Na preko trista strana, Slobodijanova studija otkriva mnogo pojedinosti o prodoru neoliberalizma. Ona je, ipak, kako kaže, „nužno nepotpuna“: ne piše o alternativnim školama, o krahu Breton Vudsa, naftnim krizama i usponu monetarizma sedamdesetih, o finansijskoj globalizaciji osamdesetih – o svemu što asocira na tržišni fundamentalizam. To je opravdano, jer je fokus na školi koja je u knjizi opisane procese nadahnula.

Kako neoliberalizam posmatrati danas, kada je ekologija novi demokratski zahtev?

Kada je kidnapovao demokratiju i izmestio je van domašaja ljudi. Kada nameće logiku potrošnje, rasta i beskrajne akumulacije. Po svemu sudeći, kao jedno od viđenja koje je imalo istorijsku sreću da se nametne i duboko ukoreni. Time je ogolilo kapitalizam i njegovu nedemokratsku srž. Možda najvažnija pouka „globalista” glasi: neoliberalizam nije morao da se dogodi. Nijedna njegova postavka nije prirodna. Nijedna njegova posledica nije nužna, premda nam se tako predstavlja.

Takav nije, uostalom, ni kapitalizam.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Tema:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.