Luksuzni srpski džem na Menhetnu

Za šest meseci smo izašli na američko tržište i uopšte nije bilo teško jer postoje distributeri koji uvoze robu iz regiona i distribuiraju naše proizvode. Inače, imala sam kontakt sa jednim distributerom i pitala sam da li bi bili zainteresovani za jedan luksuzni proizvod koji nema oznaku zemlje porekla, ali je prvenstveno gurmanski. U Srbiji do sada niko nije koristio začinsko bilje u džemovima, dok na svetu postoji nekoliko brendova koji su pokušali, kaže Jovana Lea Simić u razgovoru za „Novu ekonomiju“

U Bakingemskoj palati britanska kraljevska porodica imala je priliku da degustira prirodne džemove sa začinskim biljem iz Srbije, koje je princ Čarls dobio na poklon prilikom nedavne posete Beogradu od Jovane Lee Simić, direktorke firme JDM, po čijoj se recepturi prave domaće marmelade.

Pre godinu dana Jovana je promenila posao, napustila je korporativni svet u jednoj velikoj revizorskoj kompaniji i počela da se bavi uslužnim pakovanjem džemova „Little blue pot” u svojoj firmi. Izuzetno plaćen posao HR koordinatora za region zamenila je preduzetništvom, što je prilično hrabar i rizičan potez i zato je interesantno čuti zašto se odlučila za takvu poslovnu avanturu.   

Nakon šest meseci počela je da izvozi svoje proizvode na američko tržište, na kojem je prošle godine prodato nekoliko hiljada tegli džemova. Do kraja ove godine planira da plasira 15.000 teglica pekmeza od kajsija sa majčinom dušicom, džema od šljiva sa ruzmarinom i slatko od višanja sa crnim biberom. Pozajmila je novac od roditelja, koji mora da vrati, i očekuje je još mnogo posla na plasmanu i izvozu proizvoda.   

Nova ekonomija: Tokom posete Srbiji princ Čarls je obišao mlade preduzetnike gde ste se i sreli sa njim. Kakav je bio taj susret, da li vam je pričao o svojoj proizvodnji, pošto se i on bavi proizvodnjom organskih džemova? 

Jovana Lea Simić: Bio je veoma opušten u komunikaciji sa nama, došao je u dizajn inkubator da upozna mlade preduzetnike. Prvo je pitao kako sam došla na ideju da se bavim ovom proizvodnjom, zatim je postavljao konkretna pitanja, kako gajimo voće, šta radimo na plasmanu proizvoda i slično. Takođe, dodao je da se i on bavi sličnim poslom, da ima svoju proizvodnju džemova koje izvozi iz Velike Britanije u Ameriku. Između ostalih poklona koje je dobio u Srbiji, ja sam mu poklonila svoje džemove sa začinskim biljem. I nakon dolaska u London, poslao nam je svoje proizvode da probamo, nedavno su stigla dva paketa džemova iz njegove firme.

NE: Kakvi su kraljevski proizvodi, koje džemove proizvodi njegova firma?

J. L. Simić: Njegova firma pravi organske džemove od raznog voća. Poslali su nam džem od kupina, jagoda, malina, marmeladu od pomorandže i namaz od limuna, koji u Velikoj Britaniji mnogo vole. Ono što je meni bilo zanimljivo, primetila sam da iako su njihovi proizvodi organski, dodaju se neke supstance koje mi ne koristimo, kao što je pektin koji služi za želatiranje. Za pektin je naznačeno na njihovom pakovanju da je dozvoljena supstanca, ali mi je ne koristimo u našim proizvodima, već isključivo prirodne sastojke.   

NE: Za vaše proizvode kažete da su prirodni, ali ne i organski, zašto nemate sertifikat organskog proizvoda?

J. L. Simić: U Srbiji se niko ne bavi ozbiljno organskom proizvodnjom voća, postoje mali proizvođači koji imaju nekoliko stotina kilograma organskog voća, ali nama je to malo, nemamo ni za jednu turu izvoza. Niko neće da se bavi organskim uzgajanjem voćnjaka, jer je potrebno nekoliko godina da bi se zemljište pripremilo za takvu proizvodnju, a poljoprivrednici već imaju voćnjake koje bi trebalo da unište. Posle toga, da čekaju tri godine i počnu ponovo. Pored toga, sertifikacija je veoma skupa i iznosi između 5.000 i 15.000 evra. Mi nabavljamo voće sa Fruške gore, koje nije hemijski tretirano, prirodno je, ali ne postoji sertifikat. Ove godine će nam biti potrebno nekoliko tona voća, proizvodnja se nalazi u Irigu, gde naša partnerska firma proizvodi džemove po mojoj recepturi. Zatim, gotov proizvod prebacujem u magacin i drugarice mi pomažu da etiketiramo i pakujemo tegle za izvoz. Proizvodnja je, dakle, po mojoj recepturi, kao PL (private label) artikal, dok proizvođač ima svoje kontrolore kvaliteta i tehnologe. Moj posao je da kažem koliko da se doda šećera, koliko grančica majčine dušice, ruzmarina ili zrna bibera i oni spremaju po mojim receptima. 

Nastavak teksta možete pročitati u tridesetprvom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“