Majmun radi što majmun vidi

PIŠE: Lana Engel, MSc psiholog, ACT terapeut www.diaid.nl

Često se u javnosti postavlja opravdano pitanje: kako i zašto je naša zajednica došla dotle i dozvolila nekim antisocijalnim jedinkama da postanu opšti uzori. Ili, da obrnemo, kako to da su neke druge zajednice, koje smatramo uspešnijim i organizovanijim od naše, uspele da se odupru dominaciji siledžija?

Identifikacija sa agresorom je termin poreklom iz psihoanalize. Skovan je od strane Šandora Ferencija, jednog od Frojdovih učenika, 1932. godine i posle rata je taj koncept umnogome objašnjavao ponašanje nekih od zatvorenika u koncentracionim logorima koji su cenili svoje zlostavljače i preuzimali njihove okrutne manire ponašanja prema drugim zatvorenicima.

Identifikacija sa agresorom je, dakle, jedan od mehanizama odbrane (nesvesnih, patoloških načina da se izađe na kraj sa bolnim iskustvima i problemima), pomoću kojeg se osoba koja je u poziciji žrtve brani od emocionalnog bola time što se poistovećuje sa agresorom i podržava, odobrava i obnaša ponašanje agresora.

U današnje vreme, informacije se prenose „brzinom munje“. Već nakon minut-dva, svaka vest može da dospe na internet i potencijalno dostigne masovan prijem i vidljivost.

Bez pretenzija da umanjujemo ili bagatelizujemo pojave nasilja i odsustva empatije u današnjem društvu (ne samo u Srbiji), ipak treba da imamo u vidu da mi ljudi nismo anđeli i da su nasilje i odsustvo empatije uvek bili imanentni čoveku. Naravno, ne svakom pojedincu u istoj meri.

Naše ponašanje je u velikoj meri određeno našom biologijom. A naša biologija „kaže“ da smo mi društvene životinje, što će reći da nam je prihvatanje od strane grupe i pripadanje grupi od „nasušne potrebe“.

Ta naša potreba da se dopadnemo, da budemo voljeni i cenjeni je, uostalom, već odavno uočena i od strane IT stručnjaka koji su razvili „adiktivne“ društvene mreže. Zastanimo i zapitajmo se, ko još može reći da je imun na odobravanja i lajkove ispod svojih postova na društvenim mrežama?

Naravno, što smo mlađi, to smo naivniji i neiskusniji. Mladi ljudi, a posebno deca, stoga su još ranjivija grupa i, u principu, lakše nego odrasli, potpadaju pod uticaj medijskih i internetskih manipulacija našom psihom i našim ponašanjem.

Zato ne treba da čudi učestalo nasilje, kao i učestala registracija nasilnih dela među mladima.

Jer, ne zaboravimo: ako je „majmun“ socijalno biće, onda je „majmunu“ stalo da bude cenjen i voljen od strane svoje „majmunske“ zajednice. I zato će „majmun“ da radi ono što „majmun“ vidi.

Problem sa „majmunskom“ zajednicom nastaje onda kada u toj zajednici počnu da se cene nasilni i antisocijalni „majmuni“. Kada takve jedinke steknu slavu i poželjnost u zajednici, onda ne treba da nas čudi ako mladi počnu da imitiraju agresore, odnosno, ako se identifikuju sa agresorima.

ZAPADNJACI I MI

Često se u javnosti postavlja opravdano pitanje: kako i zašto je naša zajednica došla dotle i dozvolila nekim antisocijalnim jedinkama da postanu opšti uzori. Ili, da obrnemo, kako to da su neke druge zajednice, koje smatramo uspešnijim i organizovanijim od naše, uspele da se odupru dominaciji siledžija?

Kao neko ko već dugi niz godina radi sa klijentima sa raznih meridijana, a posebno sa „zapadnjacima“, pokušaću da navedem nekoliko mogućih uzroka ove razlike:

1. Većina ljudi u tzv. razvijenim demokratijama voli red, disciplinu, pravila, uređenost, norme. Na primer, čak i kada mogu da se ubace preko reda u saobraćajnoj gužvi, oni će ipak stati u red i strpljivo propustiti one koji, po saobraćajnim propisima, imaju prednost.

Kod nas se, nasuprot tome, cene „snalažljivost“ i „laktanje“. Mnogi će reći: Pa naravno! Jer, ako se držiš propisa, ništa nećeš postići i ispašćeš „budala“.

Tu se radi o fenomenu „kokoške i jajeta“. Jer, pojedinac će se pozivati na devijantne društvene norme da bi opravdao svoje devijantno ponašanje. Ali zbir tih devijantnih ponašanja pojedinaca, upravo čini društvo devijantnim!

U realnom životu oni mudriji se bore sa demonima u sebi, a oni manje mudri, smatraju sebe anđelima i savršenstvom, pa ratuju sa svima sa kojima stignu

„Pitanje za milion dolara“ je – kako da izađemo iz tog začaranog kruga? Da li pojedinci moraju da se promene da bi se promenilo društvo, ili promena mora da dođe odozgo, odnosno preko institucija? I ako je tako (tj. odozgo), ko će inicirati i sprovesti tu promenu? Jer takva promena očigledno nije u interesu trenutnih vlastodržaca.

2. Sklonost ekstremima, odnosno crno-belom rezonovanju. Nasuprot zapadnjacima, koji sude i ponašaju se „iznijansirano“, mi smo skloni ekstremnim suđenjima i, posledično, ekstremnim oblicima ponašanja prema bližnjima (i daljnjima). Mi češće govorimo o ljubavi među nacijama, o izdajnicima i patriotama i tome slično. Ovakvi ekstremni sudovi su „paljiv fitilj“. Samo jedan korak deli misao od akcije, a posebno kada su u igri i „paljive“ emocije.
3. Lokus kontrole. Umesto aktivnog preuzimanja kontrole nad onim što je u našoj moći (ili barem pokušavanjem da se nešto aktivno preduzme), mi smo, kao pojedinci ,skloniji da se veoma brzo i lako osetimo „žrtvom“, izmanipulisanima. Mnogo ređe ćemo zastati i zamisliti se nad svojim učešćem i doprinosom u nekoj nepovoljnoj društvenoj dinamici. Zato smo skloni pasivnom prihvatanju „realnosti“ i lamentiranju nad svojom teškom sudbinom.
4. Nehuman sistem vrednosti negovan je još od komunizma, pa i ranije. Ljudski život i realna (vidljiva i merljiva) dobrobit „običnog, malog čoveka“, pojedinca, za nas, nisu vrhovne vrednosti. Mi više vrednujemo nešto drugo kao heroizam (lojalnost grupi i žrtvovanje za zajednicu), izuzetnost svake vrste (materijalno bogatstvo, slava, vanredna inteligencija, izuzetna sportska dostignuća itd). Mi više volimo da idealizujemo, da direktno i banalno preslikavamo mitove u realnost, umesto da prihvatimo i vrednujemo realnost ljudske psihološke prirode, a to je da je čovek složeno biće koje nikada nije niti potpuno loše, nemoćno ili zlo (đavo), ali ni potpuno dobro, izuzetno ili savršeno (anđeo).

BORBA SA DEMONIMA

Krenuli smo od poređenja čoveka sa majmunima. Naša urođena sličnost sa drugim primatima je lako uočljiva. Ipak, čoveka ponešto razlikuje od drugih životinja.

Naime, čovek ima sposobnost imaginacije i mišljenja. Nijedna druga životinja, koliko nam je poznato, a na osnovu dosadašnjih naučnih istraživanja, nije u stanju da zamisli ili misli o stvarima koje nisu prisutne sada i ovde, to jest, u trenutnoj realnosti.

Čovek takođe ima sposobnost i da misli o sopstvenom mišljenju, da reflektuje ili, slikovito rečeno, da sazrcava sopstvene misli, osećanja, ponašanje.

Upravo te osobine i sposobnosti čoveka su ono što može da nas izbavi i zaštiti od „datosti“ naše životinjske prirode.

Dakle, ako kao pojedinci (a drugačije ne može, jer to svako radi sam u svojoj glavi), sa jedne strane, zastanemo i zapitamo se šta zaista želimo i cenimo, kakav svet i kakve međuljudske odnose želimo da negujemo i u kakvom društvu želimo da odgajamo svoju decu i potomke, a sa druge strane, šta defakto činimo, to jest, kako se ponašamo prema drugima (ali i sebi), onda ćemo verovatno otkriti da tu, u nama, postoje neki nesklad i raskol.  Da je ideal kojem želimo da težimo ipak drugačiji od onog što zaista radimo, odnosno, od onog rezultata do kojeg dovode naše svakodnevne aktivnosti.

Drugim rečima, ne dolazi to samo od sebe i bez truda i rada, da čovek najpre jasno i nedvosmisleno sagleda „kom će se carstvu privoleti“, a posebno ne dolazi samo od sebe i bez muke, da kada to „carstvo“ prepozna, da se u njemu i „naseli“ i u njemu bezbrižno prebitava „va vjeki vjekov“.

Jer takav kraj priče postoji samo u bajkama, a realnost i svet u kojem živimo je daleko od bajke i raja. Tu borba ne prestaje. U realnom životu oni mudriji se bore sa demonima u sebi, a oni manje mudri smatraju sebe anđelima i savršenstvom, pa ratuju sa svima sa kojima stignu i večito traže nove neprijatelje i kreiraju destrukciju svuda oko sebe.

A kako se boriti sa „demonima“ u sebi? Prevlast „demona“ je najčešće posledica toga što nismo dovoljno osvestili šta nam je u životu zaista bitno i vredno, a šta su marginalnosti i „slava za jedan dan“. Po analogiji sa biblijskom pričom o budnosti i održavanju plamena lampe da nam dolazak „ženika“ ne bi promakao, možemo reći da je takav jedan zadatak zaista sržan (ili bi trebao da bude sržan) za svakog od nas ko želi da svoj život posveti nekom smislenom i, ukoliko je moguće, plemenitom cilju.

Ako smo u svakom trenutku budni i „sazrcavamo“ se, ako redovno zastanemo i zapitamo se nad onim što trenutno radimo, onda verovatno nećemo slepo pratiti masu, vođu, modu i slično, i bićemo manje u opasnosti da zalutamo i da se u jednom trenutku (često kada je već kasno) probudimo na nekom mestu, gde nikada nismo niti želeli, niti planirali da dospemo, a odakle je izbavljenje ili povratak na staro, jako težak ili nemoguć.