Manje poznati zapisi o Isidori Sekulić

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

„Do prave vedrine sumnjam da će ikad stići, jer je u njenoj prirodi da iz dubine stalno kreću nova uznemirenja, ili da se bude stara, čim se površina koliko toliko stiša. … kod nje postoji jedan motor koji stalno brekće i podrhtava, koji izaziva talase i kad je vreme najmirnije. To je Vladika Rade. Ona je Rada zavolela kako samo žena može da zavoli mlada i umna, lepa i genijalna muškarca.“

Ove redove napisao je, u ovoj rubrici bar jednom „korišćeni“, dr Dragoljub Jovanović. Ovaj i „predrugoratni“ i postratni robijaš, levičar, vođa zemljoradnika, inače „sorbonac“ i, do otpuštanja, profesor Pravnog fakulteta objavio je to u jednoj od svojih, pisaćom mašinom prelomljenih, pa štampanih knjiga naslovljenih „LJUDI, LJUDI… – medaljoni 56 preminulih savremenika“ iz 1973.

Već iz početka maestralno napisanog teksta o liku i delu Isidorinom vidi se da je glavni razlog upravo njeno interesovanje za Njegoša koje on kao knjigu nestrpljivo očekuje na robiji.

Ali, početak ove priče-portreta, kaže, stavio je na hartiju septembra 1948, tri godine pre (objavljivanja – B. A.) Njegoša i deset godina pre smrti Isidore Sekulić. I on pod naslovom „Najveća žena na slovenskom jugu” glasi:

Govoreći o njenoj prvoj knjizi Saputnici (1913), Skerlić je napisao da se „na ovom svetu plaća sve, pa i superiornost duha. To mi je bilo jasno već po Glavobolji, Krugu i drugim crtama iz te neobične knjige. To je bivalo sve jasnije što je čovek više čitao i bolje upoznavao tu odista skupo plaćenu superiornost. Dok je radila kao profesor matematike, nju su, izgleda, plaćale i njene učenice. Nije oklevala da ih naziva ‘škorpijama’“…

Prvu okupaciju provela je u Sokobanji. Zavolela je Srbiju – govorila je „moja Srbijica“. Manje je poznat njen život, u to vreme, u susednom Aleksincu, jer o tome nikad nije govorila… Oslobodioce je pozdravila, najglasnije regenta Aleksandra, kao modernog viteza. Posle 1918, ponovo u Beogradu volela je da viđa bivše ratnike, voljne i nevoljne. Najpre je prijateljevala sa Milošem Crnjanskim, a zatim je u njen krug primljen Milan Kašanin…

Tokom druge okupacije, neko vreme je viđala Ivu Andrića. U najteže vreme, kad se gladovalo i zeblo, njen anđeo čuvar i hranitelj u srpskom smislu, bio je Svetislav Božović, svakom poznati Ćaba, asistent i stvarni bibliotekar Pravnog fakulteta. Donosio joj je vesti i razonodio je svojim pričama koje su uvek bile čednije od izveštaja kojima je Ilija Pržić zasmejavao Slobodana Jovanovića. Isidora je, bolje no iko, shvatila koliko je Ćaba duhovno bogat i kako je dobra duša taj neumorni i fizički nepromenljivi čovek. On joj je dovodio i nove osobe, naše i strance: njih da obogati, njoj da malo olakša. Činio je to tako nenametljivo i skromno da joj nikada nije bio na smetnji i dosadi. Sa kakvom je pažnjom, usred nemačke okupacije, izdao i skoro rasprodao tri knjige njenih Analitičkih trenutaka i tema. Sklanjao je sve od oka cenzure, nije označio ni datum izdanja ni štampariju, poklanjao je, a ipak dobijao dosta za „honorar“ piscu. Tako je Isidora izdržala okupaciju, a da se nije ponizila ni išta prodala iz kuće.

O periodu po Drugom svetskom ratu, Jovanović ocenjuje da je iz njega izašla „mirnija i krepkija”, a njenu Hroniku palanačkog groblja hvali, između ostalog, rečima „te priče su pravi uspon ka filozofskom miru.“

I dolazimo, kao što rekosmo, do ljubavi za vladiku Rada.

Kontekst je sledeći – Jovanović je sredinom 1949. bio u takozvanoj skupnoj sobi  sa još tri zatvorenika, čita se i polemiše o tome da je Andrić „manje hrabar od Isidore jer je drugima u usta stavljao svoje reči, osobito u onoj Mržnji, tako strašnoj, gde Jevrejin iz Pariza piše šta Bosanci četiri vere osećaju jedni za druge“. Sviđali su mu se članci sa njenim stavovima o seljacima, i znao je da se ona sreće sa mladim levičarima koji su (i tad, kako kaže Jovanović!) „čitali Gorkog i čekali Ruse“.

U tom drugom delu teksta, a povodom Njegoša, Jovanović prelazi i u veoma zanimljive manje književne, a više političke komentare koji prirodno izbijaju iz atmosfere zatvorske „skupne sobe“ u kojoj, uz njega, robijaju, ali zapravo „leže i čitaju“ politički zatvorenici raznih ideoloških opredeljenja.

Taj deo daje i niz sličica i afera koje su javnosti još manje poznate od samog početka Jovanovićevog teksta/analize o Isidori.

Nekim se osuđenicima nije sviđao pokoji tekst iz Književnih novina, jer su je znali iz Srpskog glasa, a „kad smo iz krijumčarene Republike“, piše Jovanović, „saznali da je Srpska književna zadruga objavila u svome novom kolu njenu knjigu o stogodišnjici smrti Njegošu, knjigu odanosti, dr Stevan Moljević (jedan od četničkih nacionalističkih ideologa – prim B. A.) je gnevno uzviknuo da je ona, član Srpskog kulturnog kluba prešao na drugu stranu – da ona nije dostojna da piše o Njegošu. Ali kad je pročitao samo delo, posle nas dvojice i čuo pohvale popa Save Bankovića, banjalučki advokat (Moljević – B. A.) je lojalno priznao da je ta ‘ženska glava’, Vojvođanka, prepi… (šala – dovršio reč B. A.) sve koji su za jedan vek pisali o Njegošu.“

„U drugim sobama, knjiga je primljena mnogo hladnije nego u našoj 14-ici. Neki su našli da je Isidora doživela Njegoša kao lepog i mladog muškarca. Ja sam to priznavao, ali sam ublažavao taj utisak da je pri tome bila više sestra nego ljubavnica. Radoslavu Pavloviću, pomatorom studentu slavistike, kad me je pitao kojoj vrsti književnosti pripada to delo, odgovorio sam da je to – pesma u prozi.“

Jovanović piše da mu je bilo „glavno što je knjiga ipak bila urađena, i to sa zamahom koji sam želeo, ali se bojao da neće biti postignut“. I nije mu smetalo što je bila zamorna za obične čitaoce i nestrpljiv je bio da se pojavi i drugi deo o Gorskom vijencu.

I tu nastaju peripetije novijeg posleratnog i postinformbirovskog doba. Naime, nije bilo opširnijih i dubljih prikaza knjige. No u Borbi, partijskom komunističkom glasilu, konačno se pojavio „temeljan i dobro urađen“ prilog Đuze Radovića, kome je većina protivnika komunista u zatvoru našla samo taj nedostatak – što ga je doneo zvanični partijski organ. A brzo su saznali da je tim prikazom naročito bio nezadovoljan Milovan Đilas, koji je protestovao kod uredništva Borbe, „a sam je napisao čitavu knjigu protiv slike koju je o Njegošu dala Isidora Sekulić“.

„Brzo smo dobili Đilasovu Legendu o Njegošu, u vrlo luksuznom izdanju, sa slovima u dve boje, na najboljoj hartiji. Kasnije se čulo da je sada Isidora bila besna i da je odlučila da ne završava drugu knjigu, nego da uništi ono što je bilo gotovo. Govorilo se da je rukopis bacila u vatru.“

Posle ovih redova samo još nekoliko citata.

„Vrlo je verovatno da druga knjiga nije ni bila napisana u celini, ili da njom sama Isidora nije bila zadovoljna, pa je Đilasov ispad iskoristila. Mogućno je da su sa Isidorinom prepiskom spaljeni i pripremni radovi za drugu knjigu.“

„Poslednje Isidorino bolovanje i njenu smrt pratio sam na slobodi. Do same nje nisam ni pokušao da dođem… Sem neizbežnog i zaista korisnog Ćabe, najčešći posetioci bili su, kako je objavljeno, Eli Finci i Miodrag Pavlović. Njima je izgleda poverila i izvršenje njenog testamenta.“

…“Naredila je da je u bolnicu ne prenose dok je pri svesti, da je sahrane u neobojenom sanduku od čamovine, bez venaca i bez govora i to u topčiderskom groblju.“