Mašina za brzo obrtanje para

Poslednje trenutke provodim nestrpljivo čekajući dolazak brodića, da me što pre odvede iz tog cirkusa, zatvorenog za drumski saobraćaj. U glavi mi se vrteo video-rad David, Kineza Guan Xiaoa. Zabavan poput dobre reklame, sa pesmicom u audio-pozadini, lepo je objasnio da se još jedan od Mikelanđelovih masterpisova konzumira na razne načine, od šolja i tanjira sa njegovim likom, do puzzle slagalica, a preko, verujte, muškog donjeg veša!

Miholjsko leto skoro pa i u decembru ide naruku i turističkim agencijama. Nudi vam se vikend u Budimpešti, Pragu, Rimu, ovim ili onim toplicama… Ako ste uhvatili poslednju novembarsku turu, mogli ste, osim razgledanja Venecije, da sebi priuštite i najveći među umetničkim događajima – Venecijansko bijenale, 57. po redu, pod aktuelnim nazivom „Viva Art Viva“.

Zašto biste na to traćili vreme, kad je umetnost ionako otišla u … pomislićete. I sa njom, ili čak ispred, najvažnija smotra svetskih kreativnih dometa. Bijenale u Veneciji je, kažu znalci, poodavno parada besmisla, dirigovana ogromnim protokom novca. „Prema dodeljenim nagradama, tačno možeš da vidiš čija je ekonomija u porastu“, upozoravaju poznavaoci prilika.

Ali, ti možeš da ih smatraš i teoretičarima zavere, ako se lično ne uveriš iskustveno. Sve i ako je u ovom izdanju prvonagrađena Ana Imholf – Nemica. Na čiji sam se rad „Faust“ baš nameračila u svojoj poseti Veneciji.

Na vratima raja (čitaj: Đardinija) reke ljudi, ušančenih u pravcima blagajni. Grupa nam omogućava popust (sa 30 na 18 evra), ali i skraćuje čekanje da dotaknemo sveto tlo umetničke obale. Gde je Nemački paviljon ne treba da se pita, niti konsultuje mapa. Obeležen je dugom povorkom. Sve bi bilo u redu da nije u pitanju performans sa tačnim terminima početka i kraja i ograničenim prijemom posetilaca. I da sutra nije nedelja, neradni dan za performere. Stoga je da se priključiš svetini – bezuslovni imperativ.

„Nećete stići do jedanaest“, kratkokoso devojče sa zvaničnim insignacijama, zaduženo je izgleda i da ospe elan, a ne samo da kontroliše vrstu. S nekima to i postiže, ali se fotografkinja i ja ne damo. Srpski mudre, delimo se u osmatračko-stražarsku formaciju. Jedna obilazi okolne izložbe, druga „drži“ red. Obe uloge služe mi preispitivanju: zašto sam ovde uopšte i došla? Pa se presabiram.

Koncept, kontekst, stejtment

Prvenstveno, tu sam da iskoristim povoljnu ponudu agencija i mrdnem se iz Beograda. Potom, da kritički izanaliziram faktički status manifestacije, koju nikad ranije nisam pohodila. A onda razmotrim smisao savremene umetnosti uopšteno. Što sve više liči na filozofiju, jer ne postoji bez koncepta i konteksta. Takozvanog stejtmenta.

Ona, kažu, ne može da se čita bez dobranog obrazovanja i poznavanja svetskih prilika. Izazovno mi je delovalo se time pozabavim u kontaktu sa originalnim delima, sve računajući na konzervativni otpor uma.

Taj zadrti deo malog mozga tera me da se unapred podsmevam obrazloženju za nagradu Imholfovoj. Njen „Faust“, kako je procenio žiri „uspešno gura posmatrača u stanje anksioznosti“. Za dočaravanje globalnog stanja snaga između potlačenih i ugnjetača, sa sve osvrtom na mitove i istoriju, Ana koristi sva umetnička sredstva, od arhitekture paviljona, do pokreta, zvuka, precizno osmišljenih objekata, objašnjava žiri. Javlja mi se da istom služi i ovo čekanje.

Vreme predviđeno aranžmanom ističe, a performans je već počeo. Dokaz su dva dobermana puštena u žicom ograđeni prostor oko paviljona, što simboliše opasnost asocijacijom na nacizam. Međutim, usled aktuelne mode političke korektnosti, ti psi ne deluju nimalo krvoločni. Klepesaju ušima, mlataraju repovima, pa se narod zabavlja proturanjem sendviča kroz rešetke.

Grupica po grupica ulazi, i ja im zavidim, od čega se osećam još teskobnije. Ovo raspaljuje i povremen izlazak performera iz zgrade. Ti mladi, namršteni protagonisti, što valjda treba da podsete na Hitler jungend, ili pokrenu „urgentna pitanja u aktuelnom trenutku“, da opet citiram žiri, samo me iritiraju. Nervoza se gomila i zbog neizvesnog uspeha ulaska.

Nastavak teksta možete pročitati u 45. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“