Mentalno okoštavanje

Kako najbolje možemo da motivišemo sebe? Tako što ćemo se konstantno podsećati šta nam je konačni cilj. Kakva osoba želimo da budemo? Šta želimo da „ostavimo u amanet“?

Da li se u svom svakodnevnom životu ponekad prepoznajete u ulozi glavnog glumca u filmu „Dan mrmota“ (Groundhog Day)? Čini li vam se da svakodnevno ponavljate iste postupke i iste greške, ma koliko da želite i verujete da će nešto da se promeni i da ćete da iskočite iz tog „začaranog kruga“ istih i iznova ponavljanih dešavanja?

A kada bacite pogled na naše šire okruženje, tj celo društvo, da li vam deluje da i društvo kao celina „vrti istu ploču“ iz dana u dan, iz godine u godinu i iz decenije u deceniju? 

Zašto nam se to dešava? Šta nas to sprečava da se zaista i na efikasan način uhvatimo ukoštac sa problemima u našem svakodnevnom životu (ličnom i kolektivnom)? Jer, kada shvatimo zašto to radimo, onda možemo da se pozabavimo i pitanjem kako da tu neprijatnu i na duži rok destruktivnu pojavu neefikasnosti u rešavanju problema, stavimo pod kontrolu i počnemo da se krećemo unapred, umesto što uporno tapkamo u mestu, iscrpljujući se bez postizanja vidnih rezultata. 

Čovek je biće navika

Mi svi po pravilu precenjujemo našu ljudsku moć racionalnog odlučivanja. Po pravilu nam se čini da je najvažnije da donesemo dobru odluku, a onda će sprovođenje u delo doći manje-više samo od sebe. 

Nažalost, ovo uverenje je „miljama“ daleko od realnosti. Čovek je pre svega biće emocija i biće navika. Naš tzv. emocionalni mozak, koji anatomski i funkcionalno delimo sa drugim sisarima, ima evolucioni primat, tj. mnogo je starija i u većoj meri „uhodana“ funkcionalna celina u našem mozgu u odnosu na naš „ljudski mozak“ ili neokorteks (deo mozga odgovoran za voljne i svesne aktivnosti). U ovoj činjenici naše prirodne datosti leži i „misterija“ naše iracionalnosti i naših emocionalnih izbora i emocijama vođenih reakcija (posebno kada su u pitanju reakcije „na prvu loptu“, tj. kada smo u cajtnotu ili pod jakim emocijama). 

Jedina stvar koja može da nam pomogne da naše ponašanje i naš život u celini ne postane vođen isključivo trenutnim osećanjima i potrebama, jeste da ona ponašanja za koja racionalno procenimo da su nam korisna, uporno uvežbavamo, sve do trenutka kada ta ponašanja postanu automatska, tj. do trenutka kada nam nije potrebno da stalno ulažemo svesnu pažnju i svestan napor da ih obavljamo. 

Primeri za ovo napred opisano su brojni. Na ovaj način učimo i stičemo mnoge korisne veštine svojstvene samo ljudima, kao na primer govornu komunikaciju, pisanje, vožnju bicikla, vožnju automobila itd, itd. 

Međutim, ma koliko da je korisna, ta automatizacija ponašanja, tj. formiranje navika, krije u sebi i određene opasnosti. Naime, baš zbog svoje automatizovanosti (tj. isključivanja voljne i svesne kontrole), čovek je sklon da svoje navike i ostale „automatizme“ u mišljenju i ponašanju više ne podvrgava preispitivanju i menjanju.