Mesto gde proveravate svoje mišiće

Predrag Nikić, profesor srpskog jezika i književnosti sa svetskom književnošću, nekada jedan od najboljih studenata Filološkog fakulteta u Beogradu, tražeći odgovarajući posao, naposletku se zaposlio u Kini. Oprobao se u Americi i Nemačkoj, da bi radeći u kineskim vrtićima za godinu i po dana stekao dovoljno iskustva i postao glavni predavač u određenim školama. Do sada je našao i posao za 51 osobu, što iz Srbije, što iz inostranstva.

„Sve je počelo kada sam definitivno odlučio da napustim Srbiju. Jednostavno sam uvideo da ljudi kao što sam ja Srbiji nisu potrebni. Diplomirao sam treći od nas 70, a prvi počeo da radim.“

Odlučio je da se posle studija vrati iz Beograda kući, da bi predajući po selima oko Zrenjanina sakupio dovoljno novca za doktorske studije na teoriji književnosti ili na istoriji filma. „Druga ideja mi se mnogo više svidela, jer mi je ličila na životni put filmskog režisera Džima Džarmuša.“

Vremenom je uvideo da to nije najbolja ideja. „Doktorske studije kod nas su preskupe, traju od 3 do 5 godina, a na kraju dugog i nepotrebno mukotrpnog perioda bih imao parče papira na kojem bi pisalo da sam još jedan od slabo plaćenih doktora nauke u Srbiji“, započeo je svoju priču nesvakidašnji profesor koji je odlučio da taj novac preusmeri na putovanja po Evropi.

Do svoje 28. godine nije nikada napustio granice naše zemlje, kako sam kaže, kao i verovatno 75% ostalih studenata. „Nekoliko puta sam išao sa roditeljima do Hrvatske krajem 80-ih i možda 2-3 puta do Crne Gore, ali je u tim vremenima to i dalje bila naša domovina. Sa svih tih putovanja sam se vraćao pun utisaka, ali i nekako blago melanholičan, znajući gde se vraćam. A onda, kada su se na vlast vratili političari iz 90-ih, odlučio sam da definitivno, zauvek, napustim Srbiju.“

Prilikom pravljenja planova za odlazak, Predrag je prvo na umu imao Ameriku. Sakupio je sva potrebna dokumenta da bi dobio američku turističku vizu i dan nakon završetka školske godine, sa drugom iz Zrenjanina otišao je u Njujork. Tamo je radio različite poslove, od selidbi do konobarisanja. „Novac je bio dobar, ali su troškovi prilično visoki, naročito što se sa turističkom vizom radi ilegalno“, kaže.

„Za ta dva meseca u Njujorku sam proživeo koliko neko drugi za pet godina. Radio sam i u luksuznom restoranu na Menhetnu, gde sam već prvog dana uočio da radim sa dva diplomca sa Pravnog fakulteta u Beogradu, kao i sa kosovskim Albancem Kenijem, koji je izbegao 1998. godine.“

Odlučio je da se krajem leta i pre početka školske godine vrati i predaje srpski jezik u školi dok traje proces dobijanja dvojnog mađarskog državljanstva, koje je dobio krajem novembra. Nakon završetka prvog polugodišta krajem decembra, seo je u svoj „punto“ napunjen najpotrebnijim stvarima i zaputio se na dug put do Berlina. Tamo je bio kod brata Miloša, koji je u to vreme kao programer radio za jednu američku firmu, a nekada je bio đak generacije u srednjoj Elektrotehničkoj školi u Zrenjaninu i jedan od najboljih studenata Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. Sada je vrhunski programer i živi u San Francisku.