Mi insistiramo na bubanju, a Zapad na praksi

Dok u Srbiji profesori u srednjim školama uopšte ne obraćaju pažnju na vanškolske aktivnosti ili ih smatraju gubljenjem vremena, na Zapadu na tome insistiraju i bez dobrog CV-a ne može se upisati dobar fakultet. A potom, dok na našim fakultetima uglavnom teško i dolazite do profesora, na Zapadu su oni tu za vas kad god vam je potrebno, a ne samo na predavanjima. I na kraju, kod nas je praksa tokom studija izuzetak, dok je na Zapadu obavezna, a negde je i sastavni deo ocene

Od državnih zvaničnika Srbije stalno slušamo o nekom ekonomskom napretku, o ulasku u Evropsku uniju. Dok se u toj istoj Evropskoj uniji obrazovanje smatra glavnim kapitalom pojedinca, neko ko posmatra sa strane mogao bi reći da se ono kod nas planski uništava.

Istina je da je znanje naših đaka nakon završetka srednje škole u proseku veće od znanja vršnjaka na Zapadu. Zbog čega onda tako često kritikujemo naš niži, ali i viši obrazovni sistem? Iako je količina informacija kojima raspolažemo verovatno veća, tu se svaka „prednost“ našeg obrazovnog sistema nažalost završava. U školama se insistira na pamćenju hiljada podataka napamet kako bismo ih potom tokom odgovaranja izdeklamovali i za to bili ocenjeni. Raspolaganje svim tim informacijama bilo bi naravno i te kako od koristi da jedan bitan faktor nije zanemaren – praktična primena znanja. 

Naime, ne samo da nas u školama ne uče razmišljanju i zaključivanju, već se svaki vid dovođenja u pitanje onoga što je napisano u udžbenicima odbacuje, a u nekim slučajevima čak i ismeva. Pretpostavljam da je logika koja stoji iza toga činjenica da je učenik još uvek na početku školovanja, dok su podatke iz udžbenika izložili doktori nauka koji su se datom temom bavili dobar deo svojih života. Iako, istina, to ne znači da učenicima ne treba dati priliku da dovode stvari u pitanje, već ih treba saslušati i postavljanjem potpitanja  usmeriti ih da sami dođu do istog (ili ne) zaključka. Ovaj proces igra ključnu ulogu u razumenju datog gradiva, koje će učenik kasnije sa većom lakoćom moći da primeni u praksi. 

Pojam prakse je druga ključna razlika između srpskog i zapadnog obrazovnog sistema. Lično iskustvo mi govori da, dok se u zapadnim zemljama insistira na stažiranju učenika, u Srbiji se u školama prema praksi odnose kao prema nečemu što đacima odvlači pažnju od škole i samim tim ih ometa u postizanju dobrih rezultata.