Sve više se vodi računa o tome gde će se predstaviti proizvod, o kontekstu u kome će se pojaviti. Nije svejedno kako će proizvod izgledati u ambijentu rijalitija ili u ambijentu pristojne, ušminkane emisije ili u nekom lošem političkom kontekstu. Ekonomska kriza je donela pročišćenje, pa su ljudi koji ulažu novac u medije kroz advertajzing počeli da razmišljaju kakav je kvalitet medija gde će se pojaviti njihov proizvod
Kada je 2008. godine crvena lampica upozorila na krizu tržišta, vlasnici medija su među prvima shvatili da je vrag odneo šalu. Brzopotezno su se okrenuli svim načinima za smanjenje troškova, od otpuštanja novinara, do stavljanja katanca na vrata. Međutim, u Srbiji se desio paradoks! Od te prelomne godine, broj medija je uvećan za nekoliko stotina, pa je broj od hiljadu danas dostigao oko hiljadu i pet stotina glasila, doduše većina je na internetu. Problem je što je u međuvremenu drastično smanjena količina novca na medijskom tržištu koja se troši na reklame. Sa nekih 300 miliona evra pre krize, sada je zvanično u opticaju oko 162 miliona evra.
Za prevelik broj medija, taj novac nije dovoljan za pravljenje kvalitetnog sadržaja, pa nije čudno što je tabloidni senzacionalizam preplavio štampu, a rijaliti i turske serije ekrane najgledanijih televizija. Na drugoj strani, moglo bi se reći da politička obojenost većine medija nije izneneđenje, jer su država i javna preduzeća preko raznih kampanja i sponzorstava postali platežno snažniji poslovni partneri. Iako je, prema istraživanju Saveta za borbu protiv korupcije, nemoguće ući i razotkriti tokove tog novca, procenjuje se da je reč o 220 miliona evra godišnje.
U trci za tiražom i visokom gledanošću, senzacionalizam je postao glavna odrednica domaćih medija. Stalna potreba za komercijalizacijom, u stvari jede same medije. Prodajući zabavu, gube auditorijum, a onda više neće imati šta da prodaju. Jedino što se kupuje na tržištu je auditorijum, broj čitalaca i gledalaca. Ako se on smanjuje, nemaš više šta da im prodaš, a smanjuje se jer se više ništa novo ne nudi, upozoravaju analitičari medijskog biznisa.
U Srbiji ima više od četiri miliona čitalaca dnevnih novina. Ali za većinu, preko 80 posto, može se reći da su nezadovoljni sadržajem koji dobijaju. Slično važi i za televiziju, šest miliona i devet stotina hiljada ljudi gleda, a nisu preterano zadovoljni onim što mogu da vide i čuju. Istraživanja pokazuju da je sve isto, sve vrlo liči, bar kad je reč o informativnom sadržaju, zabava je, takođe, manje-više slična. Dejan Radosavljević, direktor medijskih istraživanja IPSOS Stratedžik marketinga, kaže da auditorijum sve više okreće leđa rijalitiju i svakodnevnim jednoličnim sadržajima.
„Već nekoliko godina uočavamo da se u ukupnom medijskom auditorijumu učešće nacionalnih emitera smanjuje. Kablovski kanali su ponudili nešto što je malo kvalitetnije, što je malo drugačije, nešto što ima svoju edukativnu notu, što ima i neku drugu dimenziju. Tako da fenomen ‘24 kičen’ deluje kao čista zabava. Ali nije, to je drugi kvalitet produkcije, to je druga vrsta pristupa temi. I tu se vidi da narod ume da bira, da traži nešto više i nešto bolje. Malo je zamena teza kada se kaže – narod to hoće. Narod dobije, servira mu se, pa gleda to što ima. Kada imate 60-70 kanala, ne izgleda to baš tako jednostavno. Prepoznajemo drugačije potrebe i više zahteve”, ističe Radosavljević.
Nastavak teksta možete pročitati u 38. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
