Vesti iz izdanja

28.05.2014. 14:46

Autor: Miloš Teodorović

Miloš Teodorović sa Teofilom Pančićem

Razgovor

Politika, patetika i Zapad spolja i iznutra

Iščekujući i konačnu rekonstrukciju Vlade Ivice Dačića, a moglo bi se
reći i Vlade Aleksandra Vučića, kolumnista Teofil Panić taj proces
izjednačava sa onim što se događa na internet sajtovima koji trpe
izmene. Kada ih otvorite umesto očekivanog sadržaja stoji oznaka „under
construction“. „ A obično znamo iz iskustava da sajtovi koji se
rekonstruišu uglavnom nakon rekonstrukcije budu gori nego pre“, kaže
Pančić. Rekonstrukcija se očigledno otegla, ali Pančić se nada da će
nova/stara Vlada ipak biti bolja, jer „ne može biti mnogo gora nego što
je bila do sada“

To misliš zbog ovih pet eksperata?

Pisano je već o toj ideologiji eksperata. To naprosto dobro zvuči.
Međutim, politiku vode političari. Zato postoje izbori i stranke.
Političari su oni koji preuzimaju odgovornost. Takozvani eksperti,
nestranačke ličnosti, ne znam ti šta, mogu da pomognu u nekim
specifičnim oblastima. Kao što je recimo kultura. Ja stvarno ne mislim
da ekonomsku ili spoljnu politiku zemlje ili vojsku, treba da vode
nekakve ličnosti koje niko nije birao.

Baš za kulturu, reklo bi se, da su izabrali dobro rešenje.

Nisu oni izabrali dobro rešenje, nego se dobro rešenje nametnulo nakon
što su sva druga rešenja potrošena. To je po onom starom Marfijevom
zakonu da će se ljudi razumno ponašati tek pošto istroše sve pogrešne
opcije.

Ili je posle Bratislava Petkovića sve dobro?

Ima i u tome istine. Posle Petkovića je sve zaista dobro. I da postave
bilo kog čoveka koga nahvataju na ulici, sigurno gori ne bi bio. Ali bez
obzira na to, i bez obzira na okolnosti u kojima je Ivan Tasovac
izabran , prosto kada su videli da sa kulturom ne mogu mnogo da se
raskusuravaju na partijskoj osnovi, a pri tome su se žešće okliznuli sa
Tasovčevim prethodnikom, zapravo im i nije preostalo mnogo toga. Onda je
SNS to prepustio SPS-u, pretpostavljam da je Dačić neko vreme ubeđivao
Srđana Dragojevića kao čoveka koji pripada njegovoj stranci da se toga
poduhvati, a pošto je Dragojević očigledno imao pametnija posla, na
kraju se došlo do Tasovca.

I jedan i drugi u onome što rade, izvan rasprave o kvalitetu, dosta
igraju na kartu dobre reklame. A to je baš ono što je ovoj Vladi
prevashodno bitno?

Kako da ne. To je činjenica. Ja nemam neki naročiti problem sa tim.
Recimo kada gledam neki Dragojevićev film, razmišljam da li je dobar ili
nije. Ne o ličnosti Srđana Dragojevića, da li je on samoreklamer ili
nije. Neka bude, samo neka snima dobre filmove. Tako je i sa Tasovcem.
On je čovek koji je u svojoj oblasti uradio jednu očigledno veoma dobru
stvar i nemam tu šta da zamerim. Ono što je meni važno, to je da vidim
da na to mesto dođe čovek koji zaista pravi jasan diskontinuitet sa ovih
godinu dana kulturne politike u Srbiji. Dakle, nije dovoljno da dođeš i
kažeš, ’ok, od sada sam ja ministar’, ’od sada ćemo da radimo
drugačije’. To se podrazumeva. Ali moraju i da se isprave sve greške
prethodnika. Mi smo imali godinu dana jedne vrste ideološkog terora nad
srpskom kulturom. Gde su mogli da zavedu nekakav svoj red, to su činili.
Smenjivali su ljude, dovodili su najmračnije likove iz devedesetih
godina u kulturne institucije, pravili čudesa sa rećirilizacijama i ne
znim ni sam sa čime.

Imali smo jednu nacionalističku mantru. Sad dolazi Tasovac za kog ne
možemo reći da baštini tu vrstu ideologije. Da li to znači da je
shvaćena greška?

Ne mislim da su oni bilo šta shvatili. Naravno da nisu. Ali su shvatili
da im ta vrsta problema ne treba. Otvorili su još jedan front. To je
front sa onim što je nekakva relevantna kulturna produkcija i sa ljudima
koji nešto znače u kulturi u ovoj zemlji. Taj front je njima potpuno
sporedan. Šta će Vučiću još problem sa intelektualcima, sa umetnicima.
Dakle, pretpostavljam da je u jednom trenutku shvatio, ajde da pustimo
to, šta će nama to. Uostalom, poznato je i da je Petković pre svega
Nikolićev kadar i da je ovaj nesrećni Lale Pavlović, koji je zapravo
neka vrsta njegovog mentora, takođe Nikolićev čovek. Reklo bi se da
Vučiću nije bilo naročito teško da žrtvuje te ljude, jer i onako nisu iz
nekakvog jezgra njegove ekipe. Istovremeno računa da će dobiti kakav-
takav mir sa kulturnom scenom, iza koje ne stoje nikakve divizije, što
bi rekao Staljin, ali ipak nekakav svoj uticaj ima. Na kraju krajeva
nije ni važno da li su shvatili. Meni je važno da li će Tasovac, a)
hteti, u šta ne sumnjam i b) moći da ne samo ubuduće radi drugačije,
nego da se ponaša politički. Ti uvek možeš da kažeš, ’ja nisam
političar’, ali ti si ministar. Biti ministar je politička funkcija. Ovo
što je rađeno u poslednjih godinu dana je politička osveta onome što je
najvrednije u kulturi Srbije. Novi ministar to mora da ispravi. Moraš
da kreneš tragovima svog prethodnika i da popraviš ono što je on
zabrljao.

Pre bih rekao pokušaj osvete. A to što osveta nije uspela, znači da
su one snage koje baštine drugačije vrednosti danas ipak jače u Srbiji.
Uostalom pritisak je bio toliki, da je Petković morao da ode.

Mislim, besmisleno je govoriti o tome koju vrstu vrednosti baštine
ljudi kao što su Vučić i Dačić. Pa znamo koje su to vrednosti.

Pa baš i ne znamo.

Pa kako ne znamo? Kada kažemo devedsete u Srbiji, to su oni. To su
ljudi koji su bili vodeći ljudi stranaka koje su vladale tada u zemlji.

Pa menjaju ljudi mišljenja, Erik Gordi kaže da to na Zapadu čak više cene.

Jeste, ali ti si me pitao šta baštine. Baštine to. Druga je stvar šta
oni danas ispovedaju. Danas oni, na neki manje ili više suvisli način,
kod Dačića uglavnom nesuvisli, pokušavaju da uspostave neki drugi set
vrednosti. Ja mogu to da pozdravim, mogu da im verujem ili da im ne
verujem, ali dobro, idemo dalje, videćemo. Naravno, nije tu kultura
nešto strašno veliko i bitno, ali jeste negde simbolički važno da sada
imamo tog Tasovca umesto onog nesrećnog čoveka. Ali, videćemo šta će od
toga biti urađeno.

Prošlo je godinu dana ove Vlade. Da li je kod Vučića u tom periodu bilo više populizma ili politike?

Kod Vučića je i politika populizam. Kod njega je sve populizam. Od kad
pratim njegovu karijeru, od ranih devedesetih, koje god je vrednosti,
ideologiju zastupao, on ih je uvek zastupao na način kroz koji je tragao
za pažnjom i obožavanjem. To mu je za vreme njegove radikalske karijere
išlo dobro na jedan način, sad mu očigledno ide još bolje na neki
drugi, ali on uvek ima tu potrebu da bude voljen, da bude obožavan i da
sebe prikazuje kao žrtvu. Dakle, šta god bilo u pitanju, uvek je on u
centru pažnje. Uvek su njegovi ’lični problemi’ u centru pažnje. Ta
njegova stalna potreba da se pokaže kao neko ko se žrtvuje, kao neko ko
je na sebe preuzeo strašno mučan i težak teret, ko ima strašne i teške
dileme, pa se onda izveštavamo da li je premoren, da li ima visok
pritisak, da li je išao na infuziju, da li je ovo, da li je ono… Ili s
druge strane njegove duševe patnje, setimo se ono oko Kosova u vreme
pregovora u Briselu i tako dalje. Ta vrsta patetizacije političkog, sama
po sebi je takođe populistička. Nije populizam samo kad idete okolo i
govorite da će hleb biti tri dinara.

A koliko je neobično to što Vučić skoro pa bez izuzetka u svojim
javnim pojavljivanjima govori o onima koji ga kritikuju, optužuju, a
kojih trenutno baš i nema tako mnogo…

Zapravo ih ima jako malo, ali sama potreba čoveka koji u ovom trenutku
bez sumnje jeste najmoćniji političar u Srbiji, da koristi tu vrstu
jezika prema svojim i onako malobrojnim kritičarima, takođe je
pokazatelj jedne vrste autoritarnog sindroma. Nije dostojno čoveka koji
ima toliko političke moći skoncentrisane u svojim rukama, koji je
predsednik daleko najjače političke stranke u zemlji, da stalno kad god
mu neko stane na senku, on to mora da prokomentariše. Često se u
poslednje vreme povlače te, po meni, dosta neukusne paralele Vučića i
Đinđića. Ali pogledajte Đinđića. On je bio izložen neuporedivo jačoj
baražnoj vatri kritike. Svakog dana svog premijerskog mandata, da ne
govorim o njegovoj prethodnoj političkoj karijeri. Ali je on terao svoju
stvar i morali ste mnogo da ga vučete za jezik da bi uopšte replicirao
svojim kritičarima.

Je li to malo paranoično, to što Vučić svuda vidi protivnike, da ne kažem neprijatelje?

Pa jeste, mada stvarno ne bih hteo da ulazim u nekakvo psihologizovanje
ličnosti Aleksandra Vučića, ali mislim da tu postoji neka vrsta
temeljne nesigurnosti. Da on negde ni sam ne zna u šta je ukoračio i da
pokušava da se etablira na jedan način kojem možda nije dorastao. Kako
bih to objasnio…. Đinđić je, sad da ga ne glorifikujem jer je to
postalo previše moderno, ali je on naprosto bio čovek sa jednom
ozbiljnom i intelektualnom i političkom karijerom. Bio je utemeljen
čovek, siguran u sebe, ako nije znao šta radi, onda je u najmanju ruku
znao šta želi i šta mu je cilj. Vučić negde luta. Pre svega on je čovek
koji je fundamentalno promenio sopstveni politički identitet, odbacio je
jednu košuljicu, ova druga mu još ne stoji nekako prirodno, još se u
njoj ugnježđuje. To je problem političkog identiteta. Ali, na kraju
krajeva, mene taj problem ne zanima u meri u kojoj je to njegov lični
problem. Zanima me u onoj meri u kojoj postaje naš problem, problem ove
zemlje.

Za zemlju je pre svega bitno koliko je on promenio svest o vrednostima koje brani. Veruješ li da jeste?

Šta ja imam njemu da verujem. Bitno je samo da li politika koju on
oličava u tom smislu verodstojna. Po meni ona nije verodstojna iz proste
činjenice što ja tu politiku još ne vidim.

Nastavak teksta možete pročitati u trećem broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.