Miris pobuna na Balkanu

Bio sam zapanjen što ima ljudi koji mogu da veruju da je mogla šaka studenata da smeni Josipa Broza koga su podržavale i Rusija i Amerika, koji je imao armiju od milion vojnika, koji je imao partiju od dva miliona članova. Očekivati da će to sada studenti uspeti da smene, to je bilo koješta. Mi smo postigli više nego što se očekivalo. A to je, prvo, da on prizna greške i poraz, više nije moglo da se govorio o nepogrešivoj vlasti, a drugo, da se smeš pobuniti a da ostaneš živ

Opet je juni i opet neke podilaze žmarci jer miris lipe budi sećanja na jedno davno leto kada se podigla svetska mladež da se suprotstavi okoštaloj politici u svojim zemljama, bezumlju rata, socijalnoj nejednakosti u društvu. 

Bila je to čuvena 1968, studentske demonstracije koje su zapalile planetu stigle su i do naših vrata. Beograd je bio svet, što mu je nekako u genima upisano. Besneo je vijetnamski rat, a  američka omladina nije želela da ide u tu „indokinesku“ klanicu. Protestovali su jer nisu razumeli smisao pogibije u dalekoj zemlji koja im ništa nije uradila. Glavna parola decenije bila je „Vodite ljubav a ne rat“. U glavnom gradu Jugoslavije su studenti demonstrirali protiv rata u Vijetnamu 1967. godine, što vlastima nije prijalo, pa su isterali konjicu i vodene topove da im izbiju pacifizam iz glave….

I svaki put kad se nezadovoljstvo studenata, odnosno mladih, razlije po ulicama, uvek se neko priseti te 1968. i pita da li se povratio levičarski duh „lipanjskih gibanja“. Najčešće nema ponavljanja, nije život pozorište, otišlo se dalje, ali istorija stalno nešto petlja, vuče na staro, oživljavaju  se mitovi, priziva slatka ptica mladosti … 

 „Kad je reč o aktuelnim protestima na ulicama Beograda, paralela je sledeća- drugo je vreme. Nažalost, što se tiče vladavine, slično je, sa puno autoritarnih elemenata, medijskih nesloboda, ali nije ni tako žestoka policijska kontrola kakva je bila, i drugo, nije bilo direktnog policijskog nasilja, kakvog je bilo ‘68. Tada su student istučeni, a onda se lagalo da su maltene oni krivi što su prebijeni. Sada nismo imali taj direktan povod. Indirektan povod su bili izbori, brojanje, ali to je previše  sofisticirano za jedan veliki revolt”, kaže za NE narodni poslanik Dragoljub Mićunović, član poslaničke grupe  Demokratske stranke u Skupštini Srbije i jedan od ključnih igrača na Beogradskom univerzitetu te daleke 1968. „Ta priča o čistoj spontanosti da se ne zna ko će da dođe, al’ dobro došao, ne može da traje dugo. Drugo, i taj politički stav koji želi da bude antipolitički- nećemo u politiku, bežimo od politike i nećemo političke stranke. Ne valjaju političke stranke, to je tačno, ali ne postoji u parlamentarnoj demokratiji drugi instrument, osim revolucije, koji bi zamenio postojanje političkih stranaka jer one omogućavaju vlast, opoziciju, smenu vlasti, glasanje, itd. Tako da ta izvorna spontanosti bez organizacije i apolitična u suštini, ne može da da veliki rezultat. Lepo je što su se pobuniti, uvek je lepo pobuniti se, tako se brani ljudsko dostojanstvo, ali od samog početka mi je bilo jasno da to ne može na taj način da ozbiljno ugrozi vlast”, kaže dr Dragoljub Mićunović.

Kao jedan od aktera te „svetske revolucije” iz juna 68. u Beogradu, Mićunović podseća da su policijsko nasilje, odnosno brutalno rasturanje tih protesta, antiratni sentimenti i velike socijalne nejednakosti, bili generatori tih sukoba, a razvila se i neka vrsta solidarnosti među mladom generacijom. Zanimljiva je brzina kojom je pokret počelo da se širi u razvijenom i manje razvijenom svetu, u Americi, celoj Latinskoj Americi, Evropi, Nemačkoj, Francuskoj, ali i u socijalističkim zemljama – Jugoslaviji, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj i to je postao jedan planetarni pokret. 

Kod nas je počelo banalno, kako to obično biva, a posledice su bile tektonske. Neki tvrde da se deo studentskih zahteva, zametnut pre bezmalo pola veka, ostvario tek  5. oktobra 2000, kad smo dobili višestranačje, i dodaju, izvinite, nismo svi mi bili levičari, bilo je tu građanske opcije, doslednog antikomunizma. Neka istorija sudi, a mi ćemo se baviti prapočecima. Uzgred budi rečeno, tekovina tog famoznog juna je i Studentski kulturni centar u Beogradu, kojim se „ucenjivao“ doživotni predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito. Ako nas je milicija ubila od batina, ima da im oduzmete njihov bastion  i dodelite ga nama, pisali su studenti u svojih zahtevima. Sada je godina 2017, i ponovo je zdanje u Kneza Milana ex Srpskih vladara  ex Maršala Tita sporno nasleđe. Pretilo se ovog proleća da će ga nadležni bezočno oteti od studenata, prenameniti ili nekome rentirati, pa su se umešale razne kuhinje, ministarstva, studentske organizacije,  pa je ostao akademski, a dokle će, ne zna se…. Maršal je mrtvi garant.