Možda najveća zanimljivost vezana za slikara nadrealizma Renea Magrita jeste ta da u njegovom životu nije bilo tajni, nikakvih skandala ni ekscesa. Fotografisan uvek u odelu sa kravatom, ličio je više na bankara nego na umetnika. Ipak, slikajući portrete bez lica, otkrivao je svoj bogat psihički život u kom se mešaju san i stvarni svet. Za slike je birao obične predmete i predstavljao ih postavljene u neobičan kontekst, po tome je bio i ostao prepoznatljiv. Stvorio je jedinstven likovni univerzum koji su naseljavali čudni stanovnici njegove mašte
Rene Magrit rođen je 21. novembra 1898. godine u malom gradu Lesinju u belgijskoj provinciji. Bio je sin Leopolda, trgovca i krojača i Regine Magrit. Već sa dvanaest godina pošao je na časove crtanja. Godine 1914. upisao je Akademiju lepih umetnosti u Briselu, međutim nije se na njoj dugo zadržao. Studije je napustio jer je procenio da nisu dovoljno inspirativne. Posle nekoliko faza koje pokazuju lutanje i traženje sebi svojstvenog načina slikanja (od impresionizma, futurizma i modernizma do kubizma), dolazi do nadrealizma, stila koji će prihvatiti i kome će se posvetiti.
Veliki uticaj na Magrita imao je italijanski umetnik Đorđo de Kiriko. Dela ovog slikara magičnog realizma otkrivaju sablasni lik realnosti stvaran pod uticajem panike, a na posmatrača ostavljaju jak utisak melanholije. Misterioznost Magritovih slika nastaje u igri i ne nosi teret straha kao De Kirikovi kolažni pejzaži bez ljudi. Njegova platna i na njima „oneobičeni“ objekti sa kojima živimo navode na razmišljanje.
Prvu samostalnu izložbu mladi Belgijanac održao je 1926. godine u Briselu. Likovni kritičari nisu pozitivno ocenili njegov rad i on odlučuje da napusti svoju zemlju. Godinu dana nakon neuspešnog debija, zbog tog razočaranja, ali i želeći da u prvim redovima učestvuje u razvoju nadrealizma, Magrit se iz Brisela preselio u Pariz. U „gradu svetlosti“ on upoznaje velike nadrealiste Andrea Bretona, Maksa Ernsta i druge. Tri godine koliko je proveo u Francuskoj predstavljaju najproduktivnije razdoblje u njegovoj karijeri. Iz „pariskog perioda“ datira i platno „Izdaja slika“ koje će postati prepoznatljiv simbol u slikarstvu i umetnosti tog doba. Velika naslikana lula sa natpisom „Ovo nije lula“ daje osnovne postulate nadrealizma i njegovog odnosa prema svetu gde živimo preplavljeni obiljem znakova i društvenih konvencija. Ni u Francuskoj se Magrit nije skrasio. U Belgiju se vratio umoran od pariskih nadrealističkih prepirki i do kraja života mirno živeo u skromnom briselskom domu.
Bez ekstravagancije na koju smo navikli kod slikara, ovaj predstavnik umetničkog pravca nastalog u turbulentnim vremenima oko Prvog svetskog rata predstavljao bi primer sasvim uzornog građanina da u njegovom životu nije bila zabeležena jedna zanimljiva epizoda. Veoma umešan crtač, pritisnut finansijskim brigama, Rene se u jednom periodu posvetio kopiranju Van Gogovih, Pikasovih i Sezanovih slika. Ovu je svoju veštinu proširio i na štampanje lažnih novčanica.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
