Moćnija od stranih kreditora

Ako saberemo zvanične doznake samo iz Nemačke u Srbiju od 2007. do 2013. godine, onda su naši ljudi u  svoju zemlju samo za sedam godina poslali svih 6,3 milijardi evra. Dijaspora svake godine finansijski pomaže preko 800.000 domaćinstava u otadžbini, ulažući godišnje između dve i četiri milijarde evra

Moj veliki prijatelj i sapatnik u decenijskoj borbi za veća prava našeg rasejanja (dijaspore), Miodrag Kreculj iz Minhena, nedavno mi je napisao sledeće: „Nemački sociolog i filozof, Teodor Adorno, rekao je jednom prilikom sledeće: Isti uzroci uvek daju iste posledice. To me je inspirisalo da njegove misli pretumbam na sledeći način: Činiti uvek isto, a očekivati da se dogodi nešto drugo, definicija je ludila! Otprilike takva je situacija kod nas: uvek činimo i ponavljamo iste greške, a očekujemo da se dogodi čudo i da nam koliko sutra bude bolje.“

Prethodni citat naročito se odnosi na ovdašnju decenijsku politiku koja se vodi protiv vlastite dijaspore. Geneza uzroka pojavljivanja dijaspore kao fatamorgane u ovdašnjim medijima ili u glavi prosečnog srpskog političara na vlasti, posledica je koja se dešava veoma retko. A to je samo kada matici poprilično zagusti. To jest kada joj zatreba keš. Svojevremeno je bivši Veliki vođa raspisao „Zajam za privredni preporod Srbije” (1989) u čiji fond su se prevarili da uplate najviše baš naši ljudi iz rasejanja, jer su iskreno verovali da time pomažu svoju otadžbinu.

Bratoubilački rat na Balkanu, koji je potom usledio, koštao je dijasporu svih bivših republika ex-Jugoslavije njihove skoro kompletne ušteđevine u tadašnjoj zemlji. Jedan od aktuelnih opozicionih lidera dok je bio predsednik ove države, javno se, kao pijan plota, držao besmislene politike da se Srbija oslanja na četiri fundamentalna stuba: SAD, EU, Rusiju i Kinu. Razlog tome je da za prosečnog srpskog političara dijaspora kao, recimo, sopstveni ljudski, ekonomski ili reproduktivni prirodni resurs ne postoji. I tako je, nažalost, ostalo sve do danas. Srpsku dijasporu ovdašnji mediji i političari nasilno su još odavno izgnali iz naših emocija i solidarnosti sa njihovom mukom.

Zar naša dijaspora nije svojim dosadašnjim dokazanim patriotizmom i svakolikom podrškom zaslužila da bude bar peti stub naše zemlje? Da se ne lažemo: za domaću politiku rasejanje je samo još neka deveta rupa na svirali. Evo i nekoliko očiglednih dokaza: nedavno je naš aktuelni premijer boravio u Minhenu na konferenciji o globalnoj bezbednosti u kojoj Srbija, prema ovdašnjoj žutoj štampi, igra odlučujuću svetsku ulogu. Međutim, on tom prilikom niti je posetio našu dijasporu u Minhenu, koju čini preko 20.000 naših državljana, niti našu crkvu u Novom Perlahu. Zašto? Pa zato jer to nisu radili ni njegovi prethodnici. Drugi dokaz: nakon velikih prošlogodišnjih poplava, aktuelni članovi vlade su se pred svim domaćim medijima neizmerno zahvaljivali međunarodnim donatorima za sva sitna i prazna obećanja našim brojnim stradalnicima. Baš svima. Sem, naravno, srpskom rasejanju, koje je uputilo u otadžbinu najveću pomoć.

Štetna i skupa politika

Na kraju, naš premijer se čak ni u svom ekspozeu, prilikom preuzimanja vlasti, nijednom rečju nije osvrnuo na našu dijasporu. Niti kasnije. Izgleda da baš nikoga ne zanima činjenica da je, prema podacima Svetske banke, samo od srpske dijaspore u našu zemlju od 2000. do 2012. godine stiglo  43 milijarde dolara. Cena ovakve politike prema vlastitoj dijaspori je nesagledivo štetna i skupa. Samo u nemačkom govornom području, prema statistici ovih zemalja, oko 14.000 mladih državljana Srbije uzme njihovo državljanstvo i istovremeno se odriče svog matičnog.

Nastavak teksta možete pročitati u devetnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“