Monetarna politika vezala sebi ruke

Fiksiranje deviznog kursa, kao inače sasvim legitimna i jednostavna monetarna strategija, zapravo znači stavljanje monetarne politike u funkciju odbrane tog fiksnog kursa i time se njegovo održanje stavlja iznad ciljeva u vezi sa inflacijom, finansijskom stabilnošću i privrednim rastom u nekoj zemlji

Monetarna politika podrazumeva slobodu upravljanja količinom i, sledstveno, cenom domaćeg novca u skladu sa zahtevima stabilnosti cena, finansijske stabilnosti i privrednog rasta u nekoj zemlji. Otuda je postojanje monetarne politike i slobode kontrolisanja domaćeg novca, zapravo privilegija dobro uređenih i monetarno suverenih zemalja sa jakim institucijama. Istorija je pokazala da monetarna suverenost uz slabe ispolitizovane institucije (pre svega centralnu banku) često završava spiralom nekontrolisane monetizacije javnog duga (pokrivanja budžetskog deficita emitovanim novcem od strane centralne banke) i visokom inflacijom (Nemačka 20-ih godina, Istočna Evropa krajem 40-ih, Jugoslavija 80-ih i 90-ih, i sl.). Otuda je institucionalna nezavisnost centralne banke tako važna. 

S druge strane, fiksiranje deviznog kursa, kao inače sasvim legitimna i jednostavna monetarna strategija, zapravo znači stavljanje monetarne politike u funkciju odbrane tog fiksnog kursa i time se njegovo održanje stavlja iznad ciljeva u vezi sa inflacijom, finansijskom stabilnošću i privrednim rastom u nekoj zemlji. Otuda se u literaturi, najčešće, fiksiranje deviznog kursa izjednačava sa odsustvom monetarne politike i monetarnog suvereniteta, ili blaže, sa dobrovoljnim odricanjem od slobodnog upravljanja domaćim novcem. Slobodno upravljanje novcem može određene finansijske i privredne probleme da relativizuje, ublaži ili čak potpuno otkloni i time se često objašnjava relativno brzi izlazak SAD iz krize 2008. godine u odnosu na EU. Srbija je defakto u režimu fiksnog deviznog kursa i neretko se fiksnost deviznog kursa ističe i kao uspeh monetarne politike bez obzira na dugogodišnji neuspeh u pogađanju ciljanog nivoa inflacije i/ili stope privrednog rasta, koje su godinama unazad ispod proseka sličnih zemalja. 

U postojećem modelu ciljanja kursa, koji se sprovodi poslednjih godina, monetarna politika je vezala sebi ruke po pitanju slobodnijeg upravljanja količinom domaćeg novca. Taj monetarni model je nemoćan da pomogne u krizi. 

U uslovima krize kroz koju prolazimo i koja je sasvim nestandardna, koja je i eksterna i interna, koja pogađa i ponudu i tražnju i koja bitno usporava (time i realno smanjuje) novac u sistemu, legitimno je razmatrati i sasvim nestandardne mere odgovora. Slobodnije upravljanje dinarskom likvidnošću bi bilo važno u situaciji ovakve krize. Jedan mogući vid jednokratnih mera, o kojima se živo diskutuje i u svetu, jeste  ciljano podizanje likvidnosti pravnih i fizičkih lica bez dodatnog rasta duga građana, preduzeća ili države s ciljem opstanka transaktora u sistemu radi njegovog brzog naknadnog oporavka. Ovo bi moglo da bude praćeno kratkoročnim merama za suzbijanje špekulacija na deviznom tržištu (zvanično fiksiranje kursa, zabrana špekulativnog pristupa deviznom tržištu pravnim i fizičkim licima i sl.), ali i obaveznom naknadnom spremnošću za povlačenjem viška likvidnosti kada privredni oporavak krene i kada se brzina novca u sistemu poveća. Ono što bi bilo ključno u primeni ovakvih mera, jeste da bude sasvim jasno da je to jednokratan, jedinstven i nestandardan odgovor za nestandardne okolnosti ove krize.