Moramo da biramo koga privlačimo

Nakon početka ekonomske krize u Srbiji 2008, zabeležene su čak tri recesije, dok je privredni rast u većini ostalih godina bio relativno slab u poređenju sa drugim zemljama u Evropi. Ukupan BDP  Srbije između 2008. i 2018. porastao je za oko 12%, naspram čak 21% u 12 bivših socijalističkih zemalja Centralne i Istočne Evrope. 

U ovakvim uslovima, krajem prošle i početkom ove decenije došlo je do oštrog rasta nezaposlenosti. Tako je broj nezaposlenih od početka krize 2008. do 2012. porastao za bar 200.000 osoba, prema podacima RZS. Ovakav razvoj događaja je veoma nepovoljan: dovodi do pada prometa u ostatku privrede i daljih otpuštanja po tom osnovu; postepenog gubljenja radnih veština otpuštenih radnika; i na kraju, gubitka perspektive za zapošljavanje u uslovima relativno slabog privrednog rasta.

Suočene sa ovakvim „požarom“ nezaposlenosti, mnoge zemlje, a posebno one koje nemaju uređene institucije, posežu za državnom pomoći, kao što su subvencije, poreske olakšice, ustupanje zemljišta i slično. Njima se često podstiče priliv stranih direktnih investicija, od kojih se očekuje da zapošljavaju, ali i da utiču na razvoj zemlje, kroz saradnju sa dobavljačima, prenosom znanja i veština radnicima, te transferom savremenih poslovnih i tehnoloških procesa. Takođe, pošto čak i zemlje koje imaju dobro poslovno okruženje, kao što je Irska, daju izdašne subvencije, postoji konkurentski pritisak na mnoge države da se i same uključe u ovakav sistem privlačenja investitora.

Srbija se u tom periodu takođe opredelila i za ovakav vid podrške. Sredstva isplaćena kroz regionalnu državnu pomoć, koja u dobroj meri obuhvata podsticaje za privlačenje investitora, u 2017. su dostigla oko 250 mln EUR (odnosno 0,6% BDP-a, naspram samo 0,2% u zemljama centralne i istočne Evrope), dok je u periodu od početka krize 2008. do 2017. dostigla čak oko 2 mlrd EUR. 

Ova podrška koju je Srbija pružala u smislu „gašenja“ požara nezaposlenosti, po svemu sudeći bila je fokusirana na generisanje radnih mesta, kroz podsticanje investicija u kojima je potreban veliki broj radnika relativno niže ili srednje kvalifikacije. Upravo je tako jer Uredba o uslovima i načinima privlačenja direktnih investicija određuje iznose subvencija u zavisnosti od broja zaposlenih, stepena razvijenosti lokacije, te veličine kapitalnih ulaganja. Njeni rezultati su u određenoj meri uspešni: prema podacima APR-a i procenama CEVES-a, zaposlenost u firmama sa stranim vlasništvom je u periodu od 2010. do 2018. porasla za najmanje 70.000 osoba. 

Ipak, posmatrano u budućnost, postavlja se pitanje u kojoj meri je nastavak ovakve strategije opravdan. Usredsređenost na broj radnih mesta rezultirao je i privlačenjem u dobroj meri (ali ne isključivo) kompanija sa radno intenzivnim tehnologijama, niskom radnom produktivnošću, pa prema tome i niskim zaradama. Kod značajnog dela ovih investicija nije došlo ni do stvaranja značajnijih poslovnih veza sa domaćim dobavljačima, a zaposleni ostaju na relativno niskim nivoima obuke. Uz to, usled snažnog pada nezaposlenosti u poslednjim godinama, u pojedinim sredinama u Srbiji izazov sada je doći do relativno značajnijeg broja kvalifikovane radne snage potrebne za nove investicije.

Nastavak teksta možete pročitati u 60. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.