Moramo najzad da se opredelimo

Na njihovim skupovima nema evropskih zastava. Ni obeležja Evropske unije. Niti u njihovim istupima ima pomena evropskih vrednosti. Ali, njihov je pravac jasan kao dan. Međunarodna adresa srpskih studenata jeste Strazbur. Glavni grad Evrope i simbol njenog pomirenja. Pomirenja i ujedinjenja. Evropska prestonica ljudskih prava. Mesto gde svaki njen građanin, i svaka njena građanka, može naći utočište. Utočište i zaštitu. Naročito oni što su obespravljeni. Strazbur u Alzasu.

Tamo su se zaputili srpski akademci na biciklima, na veloima tamošnjim jezikom, u potrazi za razumevanjem i podrškom. Oni nisu Evropljani na rečima. Oni su Evropljani po uverenjima. I postupcima. Borba srpskih studenata je miroljubiva  i uporna. I njihovi su zahtevi proistekli iz evropskog demokratskog iskustva. Iskustva i tradicije. Oni, kao i ogromna većina srpskog građanstva, Evropi pripadaju. I žele da budu njen deo. I jesu njen deo bez obzira na formalnosti članstva i povremene nesporazume. Nesporazume i razočaranja. Obostrana.

No, pitanje je želi li Evropa Srbiju? Ili bolje, želi li demokratsku Srbiju? Vidi li je, iskreno i pošteno, u svom društvu ravnopravnih država i naroda?

Dakle, kako Evropljani doživljavaju nas?

Sudeći na osnovu prethodne tri i po decenije, nismo se proslavili. Naprotiv. U evropskim očima, mi smo bili vinovnici tragičnih jugoslovenskih ratova devedesetih godina prošlog veka, uz masovnu popularnost ondašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, čoveka odgovornog za stravična razaranja, etnička čišćenja i počinjene zločine. Autokrate i antievropejca.

Zatim je, posle jedne decenije uzastopnih akata destruktivnosti, Milošević najzad pao s vlasti. Oborila ga je i zamenila udružena demokratska opozicija. Dočekana je s lovorikama i velikim očekivanjima. I njena obećanja delovala su veoma ohrabrujuće. No, nažalost, stvari nisu išle glatko. U pogledu saradnje s Haškim tribunalom i isporučivanja optuženih pred ovim sudom osnovanom rezolucijom Saveta bezbednosti UN 827, nova vlast se pokazala kao nepouzdan partner.

Odugovlačilo se, izbegavalo, plaćalo kako bi se na jedvite jade ispunjavala ova međunarodna obaveza. Nevoljno. Pod pritiskom.  U pogledu na status Kosova, Miloševićevi naslednici su preuzeli njegov stav i politiku. Konačno, onaj što je bio vesnik evropske Srbije ubijen je u mučkom atentatu, tek što su se navršile dve godine od njegovog izbora za premijera Srbije.

Ni potonji nosioci vlasti, gledano iz briselskog ugla, nisu pokazivali istinsku i iskrenu volju u prihvatanju tamošnjih vrednosti i principa. Srbija više nije bila ratoborna, ali je ostala zarobljena u miloševićevskom nacionalizmu. Novokomponovanom i lažnom, usuđujem se da dodam.

Dvanaest godina Srbija vidno stagnira u procesu svojih evropskih integracija. Niti ona svesrdno želi u Evropsku uniju, niti Evropska unija želi Srbiju svim srcem. Nastao je period licemerstva. Beogradski režim, vladajuća stranka i njen predsednik, znaju Evropljani, nisu Evropejci. No, za to i ne mare. Srbija se sama svrstala na periferiju Starog kontinenta. U odnosu na tu činjenicu, formirana je i politika Brisela prema Beogradu. Upravo je to razlog zašto se odande podržava aktuelni vlastodržac, uzurpator vlasti i antidemokrat.

„Ako nećete u EU, bićete naše prljavo dvorište. Niste za punopravno članstvo, ali ste zgodni za kopanje litijuma. Pošto niste u Evropskoj uniji, za vas ne važe naši zakoni. Ni zakoni, ni uzusi. Sami ste ovakav tretman odabrali. Žao nam je.“

Ovo misle, iako ove reči ne izgovaraju. Suviše su iskusni i učtivi da bi nam rekli istinu.

A onda…

Sasvim iznenadno i posve neodoljivo, podigla se srpska mladost. Pokrenula se studentarija širom zemlje. U vapaju za slobodom, pravdom i demokratijom. Nova generacija koja Evropu nije videla, ali s njom deli način života. Želela bi da Srbija liči na Evropu. Da pođe njenim uzorom i postane njen član. Po ustrojstvu i mentalitetu. Zato su se biciklima opravili Evropi u pohode.

Tamo ih, izvesno, čekaju dva pitanja, verbalizovana ili prećutna, na koje treba dati odgovore. Jasne i nedvosmislene.

Prvo pitanje se tiče međunarodnog priznanja Kosova i stava studenata o tome. Drugo se odnosi na Rusiju i njen rat protiv Ukrajine. jesu li studenti na strani sankcija uvedenih Moskvi ili nisu? U slučaju odrečnog odgovora na oba pitanja, Evropljani će sigurno zaključiti da između studenata i aktuelnog režima u Srbiji ne postoji suštinska razlika. U slučaju potvrdnog odgovora, studenti će u srpskoj javnosti biti dočekani salvama uvreda za izdaju nacionalnih interesa. Dvosekli mač. Déjà vu.

Za promenu evropske politike prema Srbiji neophodan uslov, consitio aine qua non, jesu  afirmativni odgovori na ova dva pitanja. I dela u skladu s tim. Zato ne gajimo iluzije. I ne sanjajmo nerealne snove. Mora se prelomiti i opredeliti. Jedno ili drugo.

Trenutan utisak o studentima-biciklistima i njihovoj poseti Strazburu svakako je upečatljiv. Verovatno i spektakularan. Evropski zvaničnici, nesumnjivo, pokazuju visok stepen dobrodošlice mladim ljudima iz Srbije. I doček i prijem su srdačni i topli. Bar na čas, slika Srbije će se popraviti. Pokazalo se najlepše lice ove zemlje i ovog naroda. Oko toga nema spora. Uveriće se Evropljani da ovde postoji veliki broj ljudi koji se bore za slobodu, pravdu i demokratiju.

Da li je to dovoljno za okret od 180 stepeni, za temeljno redefinisanje evropskog doživljaja Srbije i njenog građanstva, e u to nisam siguran. Tamošnje nepoverenje prema nama, uvreženo mišljenje o nama, uverenje u našu nekooperativnost i neiskrenost, uzelo je dubokog korena. Zapatilo se posle godina pogrešnog i pogubnog političkog držanja Beograda. Poruka i postupaka što su odavde slati i činjeni.

Mi odlično znamo kad se i koliko Evropa o nas ogrešila. Kad i koliko puta nas je ostavila na cedilu. Izneverila i pustila niz vodu. I te kako znamo. I pamtimo. Podržavala je i Miloševića do samog kraja. Podržava i sadašnju autoritarnu nomenklaturu i njenog predvodnika. Svesni smo i ne zaboravljamo, ali nam malo vredi. Malo ili nimalo.

Uzaludno je nadati se da će Evropa uvideti svoje pogreške i svoja ogrešenja. Iz njene vizure, to je bila ispravna politika. I ova koju danas vode, za njih je ispravna. Ako želimo da nas razumeju i prihvate, moraćemo mi da se menjamo. Iznutra. Da menjamo svoj sud o sebi samima, politici što je u naše ime vođena. I da to dokažemo ne samo govorima, već i rezultatima.

Mi imamo puno pravo i da drugačije odlučimo i odbacimo Evropu i njena pravila, ocene i zaključke. Vrednosti i običaje. Možemo izabrati, kao i dosad, život u nekakvom međuprostoru, bezvazdušnom stanju, u kom tonemo sve dublje u besmisao i ponor. Niko nam ne stoji na putu samouništenja. Naprotiv. Široko nam je polje.

Studentski boravak u Strazburu je ohrabrujući poduhvat. Vredan pažnje i svake pohvale. Vredan poštovanja. I rečit i simboličan. Lekovit i blagotvoran. Svakako korak u dobrom pravcu.

Dočim, za istinsko uvaženje Srbije i njenog naroda u očima Evropljana biće potrebno daleko više truda. I teških odluka. Na nama je.

Uostalom, videćemo uskoro.