INTERVJU Sead Spahović, advokat: Mrdićevi zakoni izašli su iz kulture Ćacilenda

„’Mrdićevi zakoni’ normativni su izraz pravnih vrednosti koje baštini ‘Čacilend’. Njihova suština je pokušaj da se, s jedne strane, suzbije bilo kakva samostalnost tužilaštva u odnosu na političku vlast, a sa druge da se, preko institucije predsednika suda, taj sud kontroliše. Još je iz vremena komunizma ostalo da su predsednici sudova partijski poverenici pomoću kojih se izdaju nalozi za donošenje poželjnih odluka.“ Ovako usvajanje seta pravosudnih zakona komentariše beogradski advokat Sead Spahović. On podsjeća da je predlagač, poslanik Uglješa Mrdić, priznao da je namjera spornih zakona likvidacija postupaka koje Tužilaštvo za organizovani kriminal vodi protiv državnih i partijskih funkcionera Srpske napredne stranke.
„Ovaj fenomen zanimljiv je i zbog toga što Mrdić ne pokušava da prikrije patološke motive za ovu zakonodavnu inicijativu. Doduše, Mrdić u tome nije usamljen, budući da narodni poslanici, advokati i funkcioneri formalno opozicionih, a suštinski proruskih stranaka u Skupštini Srbije sve češće propagiraju državni interes kao primarnu vrednost koju sudovi treba da štite, istovremeno odbacujući vladavinu pravu i ljudska prava kao vrstu navodne zapadne propagande. Čudno da mediji, posebno N1, Nova S i Danas, to ne primećuju. U tom smislu, ’Mrdićevi zakoni’ posledica su stanja u društvu, tj. kulture ‘Ćacilenda'“, kaže Spahović za Novu ekonomiju.

Mislite da je namjera tužilaštva zaista bila da uhapsi predsjednika Vučića?

Na osnovu prakse tužilaštva koju pratim otkako je ono osnovano, mislim da im to nije bilo na kraj pameti. Tužioci nisu imali niti imaju taj kapacitet. Procesuirali su ministra Nikolu Selakovića i problem je to što će se u postupku pojaviti dokazi i za neke koji su iznad njega. „Mrdićevi zakoni“ su tu kako bi sprečili da se ide dalje u visinu.

Kao advokat, podržavam pravo tužilaca i sudija da protestuju i da javno iznose stavove. Za vreme vlade Vojislava Koštunice donesen je zakon po kojem je komentarisanje sudskih odluka krivično delo, za šta se zalagala i jedna od aktuelnih šampionki slobode, koja je tada bila na visokoj funkciji. Osim možda u Belorusiji i u Moskvi, to se pravo ne ograničava, zašto bi?! Ako se komentariše papina enciklika, što ne bi mogla sudska odluka? Prirodno je, recimo, da sudija javno kaže da vlast krši Ustav. U vreme komunizma se to nije moglo, jer su sudije bile članovi partije.

Jeste li vi bili član Saveza komunista?

Nisam. Zamenik tužioca sam postao 1986. godine, ali tada je policijska država već bila na izdisaju. Hoću da kažem da u to vreme nisu baš svi morali biti članovi partije.

Bili ste antikomunista?

Nisam bio ni antikomunista. Demokrata sam i liberal, ne volim intervenciju države.

Je li vas iznenadila ovako brza i oštra reakcija Brisela na „Mrdićeve zakone“?

Šta bismo da nema Brisela? Uvek čekamo da nam neko izvana pomogne da se otresemo vlasti koja nas maltretira. Čekamo i krivimo njih: Brisel je kriv, Brisel podržava Vučića! Što nije istina. Brisel podržava Srbiju, a Srbija podržava Vučića. To je istina. Evropska unija podržava Srbiju, ali je Srbija za Vučića. Koji je zato na vlasti.

Je li se ipak u tom smislu nešto promenilo?

Ne znam, nemam tačne podatke, ali mogu da kažem šta se nije promenilo.

Šta?

Nije se promenila ideologija. I dalje se insistira na tome da je, potpisivanjem Briselskog sporazuma, Vučić predao Kosovo. Što takođe nije istina. U ratu 1999. godine, Kosovo je izgubio Slobodan Milošević. Srpska vojska i policija su se 10. juna 1999. povukle sa Kosova, zabranjeno im je da ispale metak. Ako je Kosovo do tada i bilo deo Srbije, od 1999. više nije. To je završena priča.

Kada kažete da Srbija nije promijenila ideologiju…

Mislim na to da se većina građana Srbije protivi EU, a da podržava „majčicu“ Rusiju i „vožda“ Vladimira Putina. Jasno je da sa Rusijom u srcu i Kinom u glavi nije moguće ući u EU. Četiri stuba srpske politike, koja je svojevremeno definisao Boris Tadić, zapravo su projekat sprečavanja Srbije da uđe u EU. Peti stub je predaja NIS-a Rusima.
Kada stvari ogolite do kraja, videćete da srpska politika stoji na četiri druga stuba – realna i istorijski dokazana, iako to nikad u tom smislu i na taj način nije proklamovano.

Koja četiri stuba?

„Načertanije“ Ilije Garašanina iz 1844. godine; Apisovo i Tankosićevo „Ujedinjenje ili smrt“, organizacija koja je pripremila atentat 1914. u Sarajevu, i koja je bila proruska i izrazito antizapadna; „Homogena Srbija“ Stevana Moljevića iz 1941. godine i Memorandum SANU iz 1986. To su četiri ključna stuba srpske politike tokom poslednjih 180 godina. Od te ideologije nema odstupanja. Uostalom, opozicija i studenti Vučića kritikuju isključivo zbog korupcije i kriminala; za ostalo su izgleda sa njim saglasni. Kao građanin, od prozapadne i proevropske opozicije očekujem da Vučića kritikuju zbog mešanja u unutrašnja pitanja Crne Gore, zbog direktnog uticaja na tamošnju vlast, zbog zloupotrebe crkve u te svrhe. Vučić isto radi u Bosni i Hercegovini, koristeći Milorada Dodika i funkcionere Republike Srpske za njenu destabilizaciju.

Da, ali proevropska parlamentarna opozicija predsjednika Vučića kritikuje upravo zbog odnosa prema regionu i od njega traži da spoljnu politiku Srbije uskladi sa spoljnom politikom EU, tj. da uvede sankcije Rusiji.

Sjajno! S tim što je to pre svega stav Zeleno-levog fronta i Pokreta slobodnih građana. Nisam siguran da bi se ostatak te neformalne koalicije saglasio sa uvođenjem sankcija Rusiji zbog agresije na Ukrajinu.

Sankcije Rusiji su evropska obaveza, ne autentičan stav Dragana Đilasa ili Zdravka Ponoša. Baš kao i svojevremeno saradnja sa Haškim tribunalom. Ipak, podržavam politiku usmerenu protiv aktuelne vlasti, izuzev fašističkih ideja, teza o policentričnom integralizmu i slično. Jer kakva je to alternativa?! Je li alternativa ono što govori Milo Lompar? Kakav je on to „liberalni nacionalista“ ako podržava Putina?
Bojim se da se danas većina opozicionara sukobljava i bori unutar istog zverinjaka, u kojem možete naći elemente fašizma, elemente ljotićevske i nedićevske politike – Srbe na okupu, srpski svet, Zbor, integralni nacionalizam, policentrični integralizam… Izvinite, to ne mogu da podržim.
Lompar priča o Milošu Obiliću, Lazarovoj žrtvi, Miloševom podvigu, ali prećutkuje Kraljevića Marka, na primjer, koji je istorijska ličnost.

Ali je i turski oficir?

Tako je. Marko Kraljević je bio veliki junak, koji je poginuo u turskoj vojsci. To je nevolja. Zato je lakše ljude sluđivati lažima i mitovima.

Šta je to u mitovima toliko privlačno mladim ljudima?

Emocija i resentiman. Sličan problem ste imali u Srbiji Slobodana Miloševića, kome se i danas odaje priznanje zbog toga što je iz BiH izuzeo entitet Republika Srpska, ali se optužuje za gubitak Kosova. Taj resentiman, ta emocija, to uverenje da vam nešto prirodno pripada, da vam je uskraćeno – setite se Hitlera i Versajskog mira – otvara mogućnost manipulacije i nacijom i društvom. Taj se čisti otrov svakodnevno sipa, teško se tome odupreti. No, koliko je još izgubljenih ratova, razoreni gradova, nevinih žrtava potrebno da bi se ta ideja, ta ideologija odbacila?

Koliko?

Uslov da ta ideologija od strane mejnstrima bude odbačena je ulazak Srbije u EU. Verovati da pripadate narodu koji vredi više od drugog slično je kao kada verujete da ste mnogo lepi. Jer to je znak da nešto sa vama nije u redu. Teza o nekakvoj rasnoj ili nacionalnoj nadmoći, o istorijskoj besprekornosti je opasna.

Koliko sa tim ima veze uloga žrtve koju nacija sebi nametne?

Uloga žrtve je priprema za oslobođenje od moralnih obzira. Jer ako nastupate iz pozicije žrtve, vi onda reagujete u nužnoj odbrani. Svi vas mrze, nanose vam štetu, stalno ste pod pritiskom i prinuđeni da se branite. Pa, ratovi devedesetih su počeli tako što ste u susednim državama nekadašnje Jugoslavije branili „goloruki srpski narod“. Tezu o „ugroženosti srpskog naroda“ promovisao je Dobrica Ćosić, i to odmah posle pada Aleksandra Rankovića 1966. godine. Rankovićev pad je tumačen kao gubitak prevlasti Srba u komunističkoj partiji Jugoslavije. Danas kritičari komunizma i levice imaju zamerke na titoizam, ali nikada ne spominju staljinizam. Nikada. Putin im ne smeta, smeta im Tito. Zašto? Pa, zato što je Jugoslaviju odvojio od Rusije i od Staljina. To je Titov ključni greh.

Slično je danas među studentskim liderima, ali ovim starijim. Ne mislim na mlade ljude koji studiraju, nego na one koji vode računa o tome da, kako kaže Njegoš, „ovčica koja ne zanese svoje runo u grm pokraj puta“. O tome oni brinu.

Koliko je jaka evropska alternativa toj politici? Latinka Perović ju je nazvala – neželjenom elitom.

Ne osećam se sigurnim da komentarišem političku sociologiju Latinke Perović. Iako veoma cenim njenu misao, zameram joj to što je bila veoma blaga ili što je praktično izbegla da ozbiljno kritikuje Dobricu Ćosića. Sa druge strane, kada vidim sa kakvom je žestinom napadaju „rankovićevci“,  Miloševićevi istoričari, presvučeni u kvaziopozicione haljine Novog DSS-a, Dveri ili liberalne stranke Koste Čavoškog, jasno mi je da ih je pogodila u žicu. 
Hteo bih najpre da ponovim da je politički mejnstrim Srbije u ovom trenutku ne samo antievropski i antigrađanski, ne samo nacionalistički, proruski, antimoderan i populistički, već je i, ako se tako može reći, intelektualno nasilan prema poslednjim ostacima građanske Srbije iz devedesetih.

Kako to?

Tako što se, na primer, plasiraju neodgovorne tvrdnje da građanska opcija u Srbiji Vučića drži na vlasti, što je ne samo glupost, nego i opasna invektiva.

Istovremeno, iako je jasno da ni u parlamentu, ni među građanima ne postoji ozbiljnija levica, insistira se na tome da je levi pogled na svet najgora i najopasnija politička ideologija. Ovaj narodnjačko-bogomoljačko-ljotićevski stav ubrizgava se pobunjenim studentima kao dozirani otrov, kako bi „legli na rudu“ i nastavili projekat započet 1844. godine, delimično i neuspešno prekinut 2000.

Istraživanje od prije tri mjeseca pokazalo je da nešto više od trideset procenata građana podržava priključenje Srbije EU. Danas – 45 procenata. To je dobra vijest?

Naravno, to je ohrabrujuće. Zajedno sa nacionalističkom i proruskom opozicijom, vlast je forsirala tezu da Evropska unija neće Srbiju, što je kod dela omladine i građana izazivalo revolt i inat: nećete vi nas, nećemo ni mi vas. Sada se videlo da to nije istina i vlast polako gubi kredibilitet, više se ne veruje u njenu propagandu. Problem je u tome što vlast gubi kredibilitet u onome što tvrdi, a ne i u onome što negira. Da bi se stvari pomerile sa mrtve tačke, mora se doći do slobodnih medija. Kada budemo imali slobodne medije, imaćemo i slobodno pravosuđe.

Po mom mišljenju, pravosuđe je trenutno slobodnije od medija i može više da pomogne. Tim pre što pravosuđe ima veće garancije nezavisnosti i, za razliku od medija, u pravosuđu postoji nivo stručnosti koju prosečni novinari nemaju. Često se mučim kada novinarima pokušam nešto da objasnim. Toga u pravosuđu nema: ipak nemate sudiju koji ništa ne zna. U tom smislu, pravosuđe je bedem koji se drži; sudstvo i tužilaštvo se junački koprcaju, ali sudstvo tako stoji da može da pomogne i medijima, da ih zaštiti od slapp tužbi i slično. Za ovo društvo su, po mom mišljenju, slobodni mediji trenutno važniji od pravosuđa, jer su mediji na neki način čuvari slobode i nezavisnosti pravosuđa.

Kada govorite o stručnosti, znate da su tužioci i sudije ekonomski mnogo nezavisniji, nemaju egzistencijalne probleme kakve imaju novinari. U tom smislu, novinarstvo je uništeno.

To je istina, razumem o čemu govorite… Ekonomska nezavisnost sudija je mnogo veća, tu nema dileme, što je i prirodno budući da sudije često rade velike, komplikovane, teške i gadne stvari.

I za to odgovaraju na drugi način. Ipak, vlast jednako pritiska društvo, medije i pravosuđe. Pravosuđe se bolje držalo, jer ima ne samo ekonomski bolji status, nego i ustavne garancije. Zato je ostala stručnost, koja je praktično iščezla iz novinarstva. Doduše, od novinara se danas to retko traži.