Na poklonjenju kod meksičke ikone

 „Ko je bila Frida Kalo? Nemoguće je pronaći tačan odgovor. Toliko je kontradiktorna i  kompleksna bila ličnost ove žene, da se može reći da je postojalo mnogo Frida. Najverovatnije nijedna od njih nije bila ona koja je ona želela da bude“, svedočio je o slavnoj meksičkoj slikarki  njen prvi dečko Alehandro Gomez Arias. A u sve istorije umetnosti ušao je kao svedok tragedije koja će nepovratno obeležiti Fridin život. 

Kad se tog kišnog septembra 1925. vraćala sa pripremnih časova za upis na likovnu akademiju u Meksiko Sitiju, na autobus u kojem se vozila naleteo je tramvaj. Alehandro je prošao sa lakšim povredama, a Frida zauvek ostala osakaćena udesom, trpela nesnosne bolove. I još kažu da njega nije bilo, možda se lekari ne bi potrudili oko žrtve, bili bi je otpisali. Dok se kod kuće oporavljala, nepomično ležeći, majka joj je kao terapiju doturila boje i štafelaj i pričvrstila za krevet ogledalo i devojka je počela da slika. Uradila je i prvi „selfi“ – Autoportret u somotskoj haljini, koji je poklonila upravo Alehandru.

Za ulazak na izložbu Fride Kalo (1907- 1954)  u Muzeju lepih umetnosti Nacionalne galerije Mađarske u Budimpešti čekalo se strpljivo satima, ko kad se ide na hodočašće, u redu dugom i do sto metara da se pokloni ikoni. Mi smo je pohodili jesenas, a postavka je otvorena letos i bili smo bistri pa online kupili karte da izbegnemo potencijalni krkljanac. Iz Beograda se kod severnih komšija zbog Fride masovno hrlilo u turističkom paket aranžmanu, autobusima, na dva dana, jedno noćenje, prvo izložba pa banje, salaši, ko šta uplati. 

Negde me ta gužva podsetila na davnu beogradsku spektakularnu izložbu „Od Delakroa do Pikasa“. Početkom sedamdesetih prošlog veka kampovalo se ispred Narodnog muzeja da se vide remek/dela velikih majstora slikarstva, pa kad se domogneš zdanja na Trgu republike, satima si stajao na stepenicama da uđeš u galerije. Zašto nam zvezde renesanse, impresionizma, kubizma i ostalih pravaca više ne dolaze u pohode? Ponestale ideje i vizije, udarila neka depresija, pa neće i  ne žele kustosi i direktori muzeja da se bave mamutskim projektima, fali novac, nema se za plaćanje milionskih osiguranja (država bi mogla da bude garant), ko bi ga znao, tek drugi rade radnje, a mi uporno putujemo do kulturnih centara Evrope da nahranimo oči i dušu, a širimo lažnu famu da smo pupak sveta.  

Ali, vratimo se Fridi Kalo de Rivera. Kad je počinjala da stvara, radila je u senci slavnog duplo starijeg supruga slikara, muraliste Dijega Rivere. Udala se za svog mentora i učitelja sa 22 godine. Kažu, njene su radove kupovali prijatelji, familija, poznanici.

Kad kažeš Frida, na prvu loptu ljudi prizovu njen raskošni modni stil, crne jake spojene obrve, paperjaste nausnice i glumicu Salmu Hajek koja je bravurozno oživela lik umetničke legende dvadesetog veka. Fridine nausnice su njena stvar, šta se koga tiče, neka svako gleda svoja posla i gura svoju estetiku. Možda nije volela da se depilira. Još i to na svu muku koja ju je zadesila. 

A kažu da je te karakteristične obrve nasledila od prababe sa očeve strane. Majka joj je bila Meksikanka, a otac nemački emigrant iz Baden Badena, rodio se kao Vilhelm, pa prekrstio u Guilerma. Frida je pred kraj života tvrdila da joj je familija mađarskog porekla. Za pouzdanim dokazima se traga, svaki je dobrodošao i biće uzet u razmatranje, naglasili su priređivači izložbe u pisanom tekstu  na panou kojim se zaključuje izložba. 

Nastavak teksta možete pročitati u 56. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.