Događaji o kojima mediji poslednjih meseci izveštavaju samo su nastavak krize koja već godinama tutnji ovom latinoameričkom zemljom. Kao i kod svakog sukoba, stavovi su podeljeni – ali šta se zaista tamo dešava i kako je do toga došlo?
Sukobima svet ne manjka. Nekako su oni u Ukrajini i Siriji privremeno gurnuti „pod tepih“ medijske pažnje, da bi se u njenom središtu našla Venecuela. Prema jednima, u toku je borba protiv diktature i pokušaj restauracije demokratije, dok drugi vide klasičan spolja orkestrirani puč.
Jednom rečju, danas je ekonomija Venecuele u kolapsu. Prema podacima sa sajta Međunarodnog monetarnog fonda, realni bruto domaći proizvod je oko 320 milijardi dolara. To iznosi tek oko 60% proizvodnje iz 2014. od kada beleži dramatičan pad.
Venecuela ima 31 milion stanovnika. Prema istom izvoru, BDP po stanovniku iznosi gotovo 11.000 međunarodnih dolara. Pre deset godina bio je viši nego u Brazilu, dok je danas preko 80% stanovnika siromašno.
Još jedan hronični problem je inflacija, koja se otrgla kontroli. Procenjeno je da će ove godine iznositi deset miliona procenata. Prošle godine, predsednik Nikolas Maduro odlučio je da „precrta“ pet nula u vrednosti nacionalne valute i preimenuje je u suvereni bolivar (bolívar soberano). Pre toga, zvala se jaki bolivar (bolívar fuerte), koji je 2008. zamenio standardni bolivar. Analizu otežava nedostatak zvaničnih podataka, pošto je Centralna banka prestala da ih objavljuje. Stoga MMF, koji je Maduro nazvao „američkim pionom“, upozorava da tekuća ekonomska kretanja i projekcije treba uzimati sa rezervom.
Usled nestašica, korupcije i nasilja, oko tri miliona ljudi otišlo je iz zemlje, mahom u Kolumbiju, Brazil i Ekvador.
Privreda i društvo su u znaku jedne reči – a to je nafta. Ona je presudno uticala na razvojni put Venecuele od samog početka njene eksploatacije. Već do kraja 1920-ih, Venecuela je postala drugi najveći proizvođač u svetu. Fokusirajući se na naftnu industriju, država je narednih decenija zapostavljala ostale grane, što je povećalo socijalne probleme. Tokom prve naftne krize 1973, prihodi od nafte su se učetvorostručili. Rastuće prihode vlada je htela potpuno da prisvoji, te je 1976. predsednik Karlos Perez nacionalizovao naftnu industriju, a osnovana je i državna kompanija PDVSA (Petróleos de Venezuela S.A.). Od 1980-ih do kraja veka, cena nafte je padala. To je dovelo do krize, visoke inflacije, štednje po recepturi MMF-a i, naposletku, pobune i promene vlasti.
Začeci krize
Prvi ozbiljniji nagoveštaji današnje krize javljaju se za vreme Uga Čaveza, koji 1999. pobeđuje na predsedničkim izborima. Uživajući podršku, najavio je velike socijalne programe formulisane tzv. bolivarskim misijama. Oni su se finansirali, naravno, prihodima od nafte. Sa njima јe država računala jer, prema podacima američke Administracije za energetske informacije (AEI), poseduje najveće rezerve na svetu. Budući da nafta predstavlja gotovo celokupnu vrednost izvoza Venecuele i generiše čak polovinu BDP-a, ova zemlja je veoma ranjiva na njena cenovna kolebanja.
U početku su prilike bile povoljne. Dinamičan rast Kine i Indije bio je jedan od činilaca povećanja tražnje za naftom. Kako cena nafte počev od 2000. raste i donosi ogroman novac, vlada sprovodi programe masovnog opismenjavanja, subvencionisanja hrane, besplatne zdravstvene zaštite, gradnju puteva, jeftinih stanova itd. Uz to, naftom pomaže prijateljske zemlje poput Bolivije i Kube. Međutim, javna potrošnja rasla je još brže, što stvara budžetski deficit i posledično spoljni dug. Ipak, sve do Čavezove smrti 2013. godine i dolaska Madura ekonomija se, kako-tako, održala.
Nastavak teksta možete pročitati u 58. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
