U redu, reći će kritičari: možda je kapitalizam produktivniji, ali je socijalizam pravedniji. Argument ide ovako: kapitalizam stvara velike društvene razlike, a socijalizam, u kome država igra veliku ulogu, ispravlja ih. Međutim, svaki državni program ima neku ciljnu grupu. Kada javnu politiku usmerite na dobrobit jedne grupe, na drugoj strani stvarate nejednakost
Vrednost nove knjige Slaviše Tasića sastoji se u tome što nam odgovara na jedno pitanje koje prilično muči domaću laičku javnost, ali i deo stručne: po čemu je kapitalizam unikatan? U najkraćem rečeno – po tome što ljudima efikasnije omogućava da uče jedni od drugih. Nijedan ekonomski sistem kao kapitalizam ne koristi znanje na tako efikasan način.
Kapitalizam je osoben po tome što se sveukupni resursi alociraju (raspoređuju) po tržišnom rezonu. Ovo je važan uvid, jer tržište predstavlja spontani mehanizam koji nam pomaže da prevaziđemo naša pojedinačna neznanja. Razmotrite sistem tržišnih cena koje je Hajek nazvao telekomunikacionim mehanizmom. U kapitalizmu cene proizvoda i usluga imaju veoma specifičnu svrhu – one služe da nam prenesu informaciju o tome šta treba proizvoditi. Ovo funkcioniše preko zakona ponude i tražnje. Kada ljudi nešto puno traže, cena tog proizvoda raste, a to onda šalje informaciju svima da se u proizvodnju tog proizvoda isplati uložiti.
Važi i obrnuto: kada ljudi masovno nešto ne žele da kupe, to znači da je taj proizvod bezvredan. Sada dolazi ono glavno: apsolutno je nebitno koliko se lično razumete u neki proizvod i šta o njemu znate. Ako imate novca, cene vam šalju pouzdanu informaciju o tome da li treba uložiti u njegovu proizvodnju. (Ovo nije baš uvek tačno. Kada su u pitanju tržišni feleri – javna dobra, eksternalije, asimetrija informacija, rastući povraćaji na veličinu ili odsustvo tržišta – cene nisu uvek pouzdane informacije. Ali o njima Tasić ne govori. Mislim da je to važan propust u ovoj knjizi.)
Bez obzira na to, deo domaćih ekonomista, pogotovo onih leve orijentacije, ovo ne može da prihvati. Umesto toga, oni predlažu planiranje i stručnost koja treba da kaže šta će se i kada proizvoditi. Ovo ne samo da je bilo skupo (bio je neophodan ogroman birokratski aparat koji je sve ovo trebalo da podržava i kontroliše), već je upravo zbog ovakve kontrole privrede, u socijalizmu često bilo nestašica ili pak obilja proizvoda. (Janoš Kornai, slavni mađarski ekonomista, napisao je 1980. god. knjigu pod nazivom The Economics of Shortage o ovoj temi.)
U redu, reći će kritičari: možda je kapitalizam produktivniji, ali je socijalizam pravedniji. Argument ide ovako: kapitalizam stvara velike društvene razlike, a socijalizam, u kome država igra veliku ulogu, ispravlja ih. Da ovo nije tačno zna svako ko ozbiljno proučava javnu politiku – svaki državni program ima neku ciljnu grupu. Kada javnu politiku usmerite na dobrobit jedne grupe, na drugoj strani stvarate nejednakost. Tasić razmatra sledećih nekoliko državnih programa: krediti za kupovinu stanova, subvencije u poljoprivredi, subvencije u privredi, zabrane uvoza polovnih automobila, itd. Svaka od ovih politika ima veoma jasne dobitnike i gubitnike. Recimo, pošto su u Srbiji krediti davani samo građanima koji imaju dohodak iznad nivoa x, država je diskvalifikovala sve koji imaju dohodak ispod tog nivoa. Pošto su građani sa nižim dohotkom u lošijem položaju, država je ovakvom svojom politikom još više produbila jaz između socijalnih slojeva.
Nastavak teksta možete pročitati u 44. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
