Najbolji mladi cvećar – od dečačkog sna do biznis plana

Moji planove nisu bili ni odlazak u inostranstvo, niti da se zaposlim u nekoj firmi, a nisam hteo da nastavim ni porodični biznis proizvodnje nameštaja, već da se vratim na pradedovo imanje. Biti ružar, baviti se hortikulturom, to čovek mora pre svega da voli. A za uspeh su potrebni  i upornost, samopouzdanje i jaka volja

Po završetku Srednje poljoprivredne škole Slobodan Džagić (24) se sa šabačkog asfalta otisnuo u pitomu Posavotomnavu i u selu Zvezd nadomak Vladimiraca na imanju svog pradede razvio biznis.

„Vratio sam se u selo, obnovio domaćinstvo svog pradede Ljube Šumanca i sada se borim da budem najveći proizvođač rezanog cveta u Srbiji“, kaže u razgovoru za „Novu ekonomiju“ Slobodan. Četvrtu je godinu u ovom biznisu, a po kvalitetu se ovaj mladić svrstao među tri najbolja  odgajivača ruža u  državi. 

„Moji planove nisu bili ni odlazak u inostranstvo, niti da se zaposlim u nekoj firmi, a nisam hteo da nastavim ni porodični biznis proizvodnje nameštaja, već da se vratim na pradedovo imanje. Biti ružar, baviti se hortikulturom, to čovek mora pre svega da voli. A za uspeh su potrebni  i upornost, samopouzdanje i jaka volja. Sutra mi kreće sezona, i ja od tog momenta ustajem u pet ujutro, a ležem u jedan po ponoći. Nije mi teško da radim, jer ne želim da budem deo one narodne izreke ’Pitaće te starost gde ti je bila mladost’. Sada mogu da razvijem posao i da zaradim.“ 

A posao je započeo sa 1.200  i  dogurao do 6.500 sadnica ruža. U vremenu kada dobar deo njegove generacije „traži ladovinu“ Slobodan  nije hteo da nastavi lagodnim stazama i  preuzme biznis kojim mu se bave i deda i otac pod firmom „Nameštaj Džagić“ već je krenuo sopstvenim preduzetničkim putem.

NE: Kako si došao na ideju da postaneš ružar?

Slobodan Dž: Iako već treća generacija moje porodice živi u gradu, ja sam voleo selo i još kao dečak zamišljao sam da ću se vratiti ovde u Zvezd, gde je moj pradeda, poznati kalemar Ljuba Šumanac, proizvodio sadnice šljiva, krušaka, trešanja, kajsija, dunja i oraha. Na jednom kalemu ukrštao je šljivu, jabuku i krušku, što je u to vreme bilo pojam. I sada je to pojam, počeli su da donose sa Zapada, a moj pradeda je eto to radio još pre Drugog svetskog rata. Ta njegova proizvodnja je trajala dok deca, moja baba i njena dva brata, nisu napustila imanje odlazeći u grad.  Smrću pradede Ljube opustelo je imanje, ali sam ga obnovio, kao i staru porodičnu kuću.

NE: Od pradede si očito nasledio taj gen koji  te je odveo ka hortikulturi?

Slobodan Dž: Očigledno. Kada sam roditeljima rekao u osmom razredu osnovne da ću upisati Poljoprivrednu školu, nastala je opšta pometnja. Šta ću ja u hortikulturi, kada proizvodimo nameštaj. Nadali su se da ću nastaviti porodični posao, koji će očito morati jednog dana da preuzme moj stariji brat Dragan. Pošto sam bio uporan, upisao sam i završio školu koju sam želeo da bih se bavio hortikulturom. Već u prvoj godini svima je bio jasan moj put, a već u drugoj, 2012, zahvaljujući razrednoj starešini  Mileni Stamenić, išao sam na republičko takmičenje – Fond „Borka Vučić“. Razredna je bila jedan od najboljih pejzažnih arhitekata u Srbiji i odličan pedagog i prepoznala je moje kvalitete, znanje i veštine u aranžiranju. Takmičeći se sa učenicima četvrtog razreda u Sava centru osvojio sam drugo mesto. Iste godine odlazim na Festival ruža u Lipolist gde osvajam prvo mesto, a zlato sam na ovom takmičenju poneo i dve godine kasnije. Trijumfujem i  2013. godine na Novosadskom proleću na Spensu, na kom se takmiče svi đaci poljoprivrednih škola Srbije. Nisam želeo na fakultet, već da radim, ali na insitiranje roditelja, direktora i razredne starešine upisao sam Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu. Položio sam sve stručne predmete, ali ne i fiziku i hemiju, i odlučio sam da se vratim kući u Šabac. Sa mojima sam počeo da se bavim proizvodnjom nameštaja. Ubrzo sam odlučio da pokrenem rasadnik, bio sam uporan i isterao svoje. 

Nastavak teksta možete pročitati u 68. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.