Najgore tek dolazi

Da li pomagati privredi i čuvati radna mesta ili zaoštravati monetarnu politiku i usporavati ekonomsku aktivnost,  dilema je sa kojom će se mnoge zemlje suočiti ove i sledeće godine

Već dugo, skoro deceniju, ekonomske vlasti kod nas, a još duže u razvijenom svetu, nisu imale dileme oko glavnog cilja ekonomske politike. Još od svetske finansijske krize i monetarne i fiskalne vlasti samo su razmišljale kako podstaći ekonomiju, kako povećati tražnju, stimulisati privredni rast. Nebrojene milijarde evra i dolara emitovale su centralne banke i u ekonomiju upumpale vlade iz budžeta. Prvo se trebalo oporaviti od svetske ekonomske krize, pa je onda došla pandemija, a u međuvremenu je pretila deflacija.

Ministri finansija i guverneri centralnih banaka vodili su usklađene i koordinisane politike. Sve do sada, kada smo došli u situaciju da nakon pandemije, pokidanih lanaca snabdevanja i rata u Ukrajini, EU klizi u recesiju, ekonomija SAD usporava, dok se, s druge strane, nadvila najveća inflacija u poslednje četiri decenije.

Nije ovo nešto što se događa u belom svetu i nema veze sa nama. Nakon privrednog rasta od sedam odsto prošle godine, bilo je planirano da BDP u 2022. poraste 4,5 odsto. Sada je Ministarstvo finansija smanjilo projekciju rasta u ovoj godini sa 3,5 na tri odsto.

Istovremeno, međugodišnja inflacija je u septembru dostigla 14 odsto, najviše od aprila 2011. godine. A, kako najavljuje Međunarodni monetarni fond u oktobarskim Svetskim ekonomskim izgledima, najgore nas tek očekuje.

UZBURKANO MORE

Kada ekonomska aktivnost usporava ili čak zapreti i recesija, vlade se trude da pomognu stanovništvu i privredi davanjem para, kao što smo to videli tokom pandemije.

Ali, sada imamo inflaciju i uvećana budžetska potrošnja je kao dolivanje benzina na vatru.

S druge strane, centralne banke podižu kamatne stope ne bi li smanjile količinu novca u opticaju i tako smanjile potrošnju ne bi li ugasile požar. To, sa druge strane, znači skuplje kredite i za građane, i za privredu i za države. To znači ekonomsko usporavanje, pa čak i recesiju.

Dakle, sada se guverneri centralnih banaka i ministri finansija nalaze na suprotnim stranama.

Kod nas se neki još sećaju okršaja Radovana Jelašića, guvernera NBS, sa ministrima finansija koji su pravili ogromne deficite budžeta. Od dolaska SNS na vlast i Jorgovanke Tabaković na mesto guvernera NBS čini se da vlada idila. U skoro svakom obraćanju javnosti ističe se saradnja centralne banke i Vlade i spominju uspesi.

Ipak, kako kaže Vladimir Vučković, ekonomista i predavač na Mokrogorskoj školi, jedno je brod za lepo vreme, kada se plovi po mirnom moru bez problema, a nešto drugo je kada naiđu oluje.

„Prošlo je vreme kada smo imali koristi od pozitivnih efekata iz okruženja, niskih kamatnih stopa, kada nije bilo većih potresa. Bilo je lako imati dobru saradnju kada ide dobro. Biće zanimljivo gledati kako se guverneri ponašaju prema vladama sada kada se situacija menja i da li će centralne banke biti u dobrim odnosima sa vladom ili će ukazivati na to da je nemoćna u vođenju monetarne politike ako Vlada vodi raskalašnu politiku”, kaže Vučković.

On ističe da ulazimo u novo razdoblje ekonomske politike u kom su centralne banke nemoćnije nego ranije. Kod nas je miran period od 2015. do 2020. godine, prema njegovim rečima, iskorišćen da se javne finansije dovedu u red i koriguju deficiti, zbog čega je i centralna banka lakše disala, ali i zbog niskih kamatnih stopa u svetu.

„Sada se situacija menja i imamo inflaciju i zbog štampanja novca u prethodnom periodu i zbog rasta troškova. Male su šanse da fiskalna politika bude restriktivna. U svetu imamo trendove investiranja u zelenu energiju, u energetsku infrastrukturu, ulaganja u vojni sektor zbog rata u Ukrajini… Teško je očekivati da se sada država povuče iz ekonomije i zbog te paradigme da je država čuvar standarda i da pomaže ekonomiju. Kod nas se očekuju velika ulaganja u javne investicije”, napominje Vučković, dodajući da to faktički znači da vlade „bajpasuju“ centralne banke kroz velike javne rashode.

Jedan način trošenja budžetskog novca je kroz ulaganja u infrastrukturu i antikriznu pomoć (samo u 2020. i 2021. godini država je potrošila oko šest milijardi evra), a drugi je kroz garancije javnim preduzećima.
POSLEDICE DRŽAVNE POMOĆI

Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu i urednik Kvartalnog monitora ističe da je država već dala javnim preduzećima skoro milijardu evra, ali se za sada to ne vodi kao budžetski rashod, nego kao pozajmica.

„Ako bi se u rebalansu budžeta to priznalo kao rashod, to bi značilo da je već napravljen solidan deficit u prvom delu godine, a država je u prvih sedam meseci prikazala suficit od 19 milijardi dinara”, objašnjava Arsić.

On ukazuje da je u prvoj polovini godine inflacija delovala pozitivno na prihode budžeta, dok su rashodi uglavnom fiksirani, pre svega plate i penzije koje su i najveći izdatak državne kase.

Sada inflacija počinje da deluje negativno i na prihode budžeta, jer se realni rast prihoda usporava. S druge strane, počinju da rastu rashodi, pre svega za kupovinu robe i usluga, objašnjava Arsić, dodajući da bi neki mali deficit sledeće godine mogao biti neinflatoran.

Država je dala javnim preduzećima skoro milijardu evra, ali se za sada to ne vodi kao budžetski rashod, nego kao pozajmica

Dilema da li obarati inflaciju i po cenu recesije ili podržati ekonomsku aktivnost i po cenu dugotrajne inflacije nema lako rešenje, smatra Dejan Šoškić, profesor na Ekonomskom fakultetu i nekadašnji guverner NBS.

On ističe da država mora da pomogne najugroženijima koji i trpe najveći udarac od inflacije, jer najviše poskupljuje hrana, ali da se ne sme pomagati svima linearno, kao što je to bio slučaj tokom korone.

„Ako se svima pomaže linearno, ako imamo opšti rast plata, to znači da rastu troškovi preduzećima, a ona to onda prebacuju na cenu proizvoda i imamo dalje rast inflacije. Već sada imamo inflaciona očekivanja, to pokazuje rast bazne inflacije. Kada se u ekonomiji ustale inflaciona očekivanja, to znači da će proizvođači kalkulisati više cene kako bi unapred pokrili očekivani rast troškova. Onda imamo inflaciju, čak i bez poskupljenja inputa ili rasta agregatne tražnje. Tada inflacija može da se obuzda samo uz oštru, skupu i bolnu monetarnu politiku koja će oboriti tražnju na nivo ponude”, kaže Šoškić, dodajući da to nije bolno samo za zemlje u kojima se dešava, već i za zemlje u razvoju kada to rade velike ekonomije poput SAD ili EU.

On ističe da mi već sada osećamo efekte borbe SAD i ECB protiv inflacije kroz skuplje zaduživanje, a to onda usporava ekonomsku aktivnost.

Šoškić primećuje da je sada, posebno u Evropi, aktuelna pomoć država građanima kako bi platili račune za struju i grejanje.  Međutim, efekat te pomoći je pospešivanje inflacije.

„Možda i pomognu nekima, najugroženijima, ali kada pomažu svima povećavaju kupovnu moć ljudi da kupe nešto što je ograničeno. To što daju više novca neće pomoći ljudima da kupe gas ako ga nema. Samo će podići cenu za količine koje su dostupne”, napominje Šoškić, dodajući da je lek obezbeđivanje veće proizvodnje i snabdevanja, pre svega energije i hrane, ako je to moguće.
„To je političko pitanje jer su i nestašice energenata i nekih drugih sirovina nastale uvođenjem sankcija Rusiji“, ocenjuje Šoškić.

SPIRALA PLATA I CENA

Čini se da je jedan od glavnih strahova u SAD i EU da ne dođe do spirale plata i cena, gde jedno utiče na rast drugog. Za sada, ukazuju stručnjaci, tog efekta nema, ali centralne banke već sad, uoči pravljenja budžeta za sledeću godinu, apeluju na vlade da se ne dižu previše plate.

Guverner Centralne banke BiH Senad Softić je pre nekoliko nedelja na jednom skupu upozorio fiskalne vlasti da se ne zaleću sa potrošnjom.

„Imamo privid da imamo dovoljno novca, da su budžeti puni, zbog inflacije, ali nisam siguran da će biti dovoljno novca za sve u budućnosti, uključujući i vraćanje dugova. Pitanje je da li sada ići u konsolidaciju ili zaduživanje. Ali nikako ne smemo u zaduživanje i potrošnju, jer to onda opet podstiče inflaciju“, poručio je Softić.

Vučković ističe da je realni pad plata jedan od znakova recesije i da se to još ne događa. S druge strane, pitanje je da li će pritisak na tržištu rada popustiti zbog krize.

„Mi nemamo dovoljno ljudi. I dalje poslodavci zapošljavaju. Da li će nadnice moći tek tako da stagniraju ili će firme morati da povećaju plate. Ako se to desi, onda je moguća i spirala cena i plata“, upozorava Vučković.

Tim pre se veća odgovornost stavlja na državni sektor koji čini oko trećine ukupnih plata u privredi. Ministar finansija Siniša Mali najavio je rast plata u javnom sektoru od 12,5 odsto od januara, s tim što će vojsci plate skočiti 20 odsto.

Ekonomisti ističu da, s obzirom na inflaciju ove godine i očekivanu inflaciju naredne, to neće biti preveliki realni rast plata koji bi mogao da ugrozi makroekonomsku stabilnost.

Osim toga, Srbija je ušla u pregovore sa MMF-om oko stendbaj aranžmana, koji je čvršći od trenutnog savetodavnog IPC i koji će sasvim sigurno značiti i ispunjavanje nekih uslova kod pravljenja narednog budžeta.
Vučkoviću deluje da se u svetu stvara nova normalnost u kojoj će umesto dva odsto, normalna inflacija biti četiri, pet odsto.

„Možda će i MMF uzeti to u obzir i ne verujem da će biti oštar u uslovima kao što je to ranije bilo“, ocenjuje on.

Inače, na pomenutom skupu bila je i predstavnica MMF-a za Zapadni Balkan koja je predstavila stav MMF-a: nema linearne i široke pomoći građanima i privredi, bez preteranog povećanja plata u javnom sektoru, a ako već mora, bolje jednokratni bonusi nego trajna povećanja.

Ipak, davanje para iz budžeta je jako popularno, gotovo neodoljivo za političare. S druge strane, ova vlast je već sprovela jednom fiskalnu konsolidaciju, smanjila plate i penzije, pa ćemo videti da li je u stanju da proda građanima još jedno smanjenje standarda ako za tim bude bilo potrebe.