Najlepša kuća strave i užasa

Svetski poznat, nagrađivan arhitekta Džon Poson (John Pawson) projektovao je „Tyˆ Bywyd“, u prevodu sa velškog „Kuću života“, po narudžbi Living Architecture, objekat od 260 kvadratnih metara koji se nalazi na padinama male doline Llanbister, u centralnom Velsu.

Udaljeno, osamljeno velško utočište, osmišljeno je kao mesto za smirenje i razmišljanje. Prefinjeno i asketski dizajnirano predstavlja bezvremenski primer arhitektonske jednostavnosti i lepote zasnovane na konceptu povlačenja, gde su spokoj, kontemplacija i rad na sebi na prvom mestu.

Life House govori o čistoj jednostavnosti dizajna, udobnosti i opuštanju. Britanski arhitekta je za projektovanje ove kuće našao uzore i u japanskim kućama i u benediktinskim manastirima, sa ciljem da uvede posetioca u zonu ekstremnog mira.

Ipak, Life House ima i onu tamnu, mračnu stranu. Objekat je poslužio kao ključna pozadina ne za jedan, već za dva savremena horor filma, You Should Have Left (2020) i The Feast (2021). U oba filma, lokacija i sama arhitektura, posebno u You Should Have Left, postale su izvor straha i opasnosti koje klasičan film o ukletoj kući napravi od neke izbrane lokacije.

„Uklete kuće“ stare su koliko i same kuće, dajući piscima i rediteljima slobodu da istraže na koje sve načine arhitektonski prostor može da doprinese strahu i uznemirenosti. Kod stereotipne uklete kuće svi hodnici su prekriveni paučinom, obavezni su mračan podrum, prašnjavi tavan, zaključana vrata koja moraju i da zaškripe.

Čak i kada su filmovi koristili moderne zgrade, enterijeri su i dalje podrazumevali neku memlu, sumorne ćoškove, a svaka sledeća generacija filmske produkcije je pokušavala da  napravi i ostavi svoj lični vizuelni trag oslonivši se na arhitekturu horora svih horora, Noć veštica, sa kućom koja obično ima centralnu pozornicu i igra nepoznati lik u drami.

To je u velikoj meri slučaj prvog filma, You Should Have Left, u kome se iz seoske idile prelazi u tenziju i pretnju gde je kuća pozornica za psihološki rasplet, koja se sama po sebi menja, igra sa svojim unutrašnjim volumenima i refleksijama, postaje sve strašnija i utiče na gubljenje glavnih likova u vremenu i prostoru.

U drugom filmu, The Feast, koji je još i na velškom jeziku, „Kuća života“ igra više neku pasivnu, moglo bi se reći, pozadinsku ulogu. Mračna priča o večeri koja je izmakla kontroli u Posonovoj prefinjenoj kući neutralnih boja sa pedantno i pažljivo biranim detaljima, dobija još jači efekat horora zbog jukstapozicije između mira i sklada enterijera sa dramom njenih stanovnika.

Sve u svemu, kako se prostor, detalji i atmosfera tradicionalne arhitekture povlače sve dalje u neku horor prošlost, možemo očekivati da će filmska produkcija i reditelji izvlačiti sve više i više užasa iz modernističke sadašnjosti.

Do nekog novog rimejka.