Ana i Aleksandar Popović su pre 15 godina otišli u Ameriku, a 2018. su pokrenuli poslove u Srbiji. Profesorka engleskog koja je pre odlaska radila kao direktorka za organizaciju konferencija i dizajner korisničkog iskustva, sada su u novim poslovima – Ana ima svoj brend prepoznatljive obuće i aksesoara, a Aleksandar pokreće turističko ribarsko selo na obali Dunava u Porečkom zalivu. Kako izgleda kada porodicu izdržavaju dva preduzetnika, šta to možemo da naučimo od američkog načina života i vođenja biznisa, a šta oni od nas i kako naučiti decu da se ne plaše novih izazovnih ideja, govorili su u razgovoru za Novu ekonomiju.
Kako ste preko okeana rešili da dizajnirate cipele?
Ana: Kada je mlađa ćerka napunila godinu dana, našla sam neki kurs na jednom koledžu u vezi sa ručnom izradom obuće, pošto me je obuća oduvek zanimala. Kako je koji kurs odmicao, ja sam shvatala da je to nešto što može da postane moj poziv. Na leto 2014. godine moja drugarica je bila primljena na njujorški „fešn vik“ za nove brendove. Pitala me je da joj napravim modele cipela za pistu. Ja kao – hajde, probaću. I dok smo bili u Srbiji na odmoru, pronašla sam ovde ljude koji su mi pomogli prvo da nađem materijale i napravila sam jedno 15 modela. Na reviji su reakcije bile fenomenalne i onda kada se revija završila, prodala sam to što sam napravila i jedan deo poklonila.
To je bio momenat kada ste shvatili da „tu ima nečega”?
Shvatila sam da možda mogu da napravim svoje kolekcije, onako kako sam ih ja zamislila i koje neće biti vezane ni za koga drugog. Onda sam sledećih deset meseci samo crtala i slala ovde crteže majstoru koji mi je razvio modele. Ta prva kolekcija je imala možda oko 10-12 različitih stilova. U avgustu 2015. godine smo mi sve to slikali, popakovali, napravila sam fejsbuk-stranicu i sećam se, 14. avgusta sam napunila sve te albume fotografijama i bilo je neko prepodne i trebalo je da kliknem „publish“ („objavi“). Sećam se, toga dana sam samo objavila fotografije, zatvorila kompjuter i kao, videćemo, šta bude – bude. U roku od dve nedelje sam imala preko 10.000 pratilaca na Fejbsuku, širilo se kao požar. Reakcije su bile fenomenalne.
Brend je pre svega bio usmeren na tržište Srbije?
Ana: Moj brend je bio usmeren uglavnom na tržište Balkana. U Srbiji koliko-toliko i ima tih brendova, sa ručnim radom i kvalitetnim materijalima, ali na primer u regionu skoro i da nema. Posle Srbije najviše moje klijentele je iz Hrvatske, Makedonije, Bosne, Slovenije…
Aleksandar: Kao da su najviše modno osvešćeni u Hrvatskoj, ako može da se poredi.
A opet, nemaju svoje brendove?
Aleksandar: Da, što je opet zanimljivo.
Ana: Što se Hrvatske tiče, to je uvek oduševljenje. Poslednji put smo bili sada u junu, posle korone. Nas šestoro je išlo i to je bilo opšte oduševljenje.
Ti si, dakle, u Americi dizajnirala modele i onda ih slala ovde na izradu?
Ana: Ja sam imala asistentkinju koja je radila logistiku za mene. Otišla bih u Italiju, tražila materijale i onda bih ih uvozila ovde. Dizajn cipela sam crtala i osmišljavala modele koje sam slala ovde majstoru i onda bi bilo nekoliko proba dok ne postignemo taj model koji sam ja baš zamislila.
Inicijalno sam radila sama razvijanje modela dok sam još bila u Americi, ali kada je krenula ta veća proizvodnja, nisam mogla sve sama da radim.
Ako je to bio početak dizajniranja cipela, šta bi bio izvorni početak uređivanja kuća na obalama Dunava?
Aleksandar: Moji roditelji su već izdavali apartmane dok smo mi bili u Americi. Tako sam ja već bio upoznat sa tom pričom o turizmu koji je takoreći bio nepostojeći u tom kraju, kada pričamo o privatnom smeštaju.
Postojao je hotel Lepenski vir, koji je žario i palio u staroj Jugoslaviji i kako je sve propalo, on je privatizovan i otišao na doboš. Napravio se veliki vakuum. Ljudi nisu imali gde da dođu više, pošto taj kvalitet hotela nije postojao, pa su počeli su da se pojavljuju privatni smeštaji. Moji su među prvima napravili apartmane. Onda sam im ja napravio Airbnb i bili smo drugi u Srbiji. I tu su se vrata otvorila. Opet su imali strance, kao što je bilo nekada.
Od tada, 2008-2009. pa sve do korone, mislim da su 98 odsto gostiju bili stranci.
Zbog čega stanci najpre dolaze u Donji Milanovac?
Aleksandar: Mislim da je tu najbitnija stvar Đerdapska klisura i da zbog toga ljudi pre svega dolaze. Tu su sjajni vidikovci. To je jedino mesto gde Dunav prolazi kroz klisuru – od Golubačkog grada do Trajanove table, tih 100 km, svuda je pre i posle ravnica.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
