NAŠI PODSAHARSKI TRAGOVI

Jeste ovo rubrika o knjigama. I jeste moj prijatelj Ljuba Anđelković već gostovao u njoj, sećanjem na Tita kako svira Šopena „bolje od Poljaka“, a možda i još jednom, nisam u prilici sad da proverim. A jeste i ovo – imam poseban razlog, ne bih ga obrazlagao, da priču iz knjiga započnem sa nekoliko reči o ovom piscu pod ganskim imenom Kodjo (ponedeljak!) Vangorski koji je u Gani postao najtiražniji pisac, iako nije među knjiške korice stavio i objavio nijedan rukopis, a svih desetak obimnih sam preveo, doradio (a dorađuje i menja i njihova druga izdanja) i objavio u Srbiji pod svojim „ponedeljačkim“ pseudonimom.

Ovaj devedesetogodišnjak sa konjskim repom i bradom, erudita renesansno enciklopedijskog obrazovanja i znanja, dete iz poznate „priratno“-predratne  novinarske porodice, Čuburac, atletski (trčanje) omladinski prvak Jugoslavije, grupni svedok ispitivanja za posleratno Pekićevo hapšenje, sjajan student Filološkog, ali filozof, inovativni bibliotekar u jednoj od najvećih knjižara u Londonu kad je usavršavao engleski, a pritom prinuđen/vrbovan da bude i obaveštajac OZNA-e (ako već nije bila UDBA!), radnu karijeru je završio kao poslednji diplomata „bivše Jugoslavije“ u Gani, da bi potom ostao tamo i prešao u bezmalo beskućnike i prosjake, iz čega se izbavio postajući pisac.

 Najpre je pisao pisma u inostranstvo deci nepismene i polupismene sirotinje iz naselja na obali u Akri i, zauzvrat, dobijao banane i ribu za prehranu četvoročlane porodice. Onda je počeo da piše priče o sudbinama svojih komšija koje su sa jednim „seknd hend“ trgovcem raznom robom, ali i knjigama, „priču po priču –roman“ u geštetnerskom izdanju, te knjige prodavali „junacima“ priča iz okruženja za sitne pare u ogromnim tiražima.

(Do diplomatske službe u par navrata  i uloga u Gani došao je posle uspešne karijere na važnim poslovima u Saveznoj upravi carina SFRJ, posle specijalizovanja za  „čitanje između redova“, odnosno analize dobronamernih diplomatskih poruka, izjava, ćaskanja na prijemima o čemu su zvanično organizovane i škole/seminari u tadašnjim državnim institucijama.)

Neću ovde nabrajati sve njegove knjige, romane i nekoliko sociološko-filozofskih dela, ali evo povoda za ovaj tekst. Poslednje delo Kodjoa Vangorskog  je „Vodič kroz smak sveta“, koje sam nabavio, ali odmah dao na čitanje. Od pozajmljivača sam saznao da je iz štampanog izdanja izbacio kraj gde su saveti kako se opirati smaku koji je započeo i eventualno ga, ako ne sprečiti, odložiti. Čega je bilo u „geštetnerskom“ sinopsisu što mi ga je dao na konsultacije. 

Eto, tako, misleći na njega, i povremeno ga zivkajući da ga pitam za „junačko zdravlje“, setih se knjige u kojoj poredi Srbijicu i Ganu „Srbija južno od Sahare“ (koju je pustinju jednom avanturistički prešao kolima!).

U njoj mi je pažnju privukao jedan podatak u vezi sa Titom za koji Anđelković u liku Kodjoa kaže da je malo poznat, a meni se čini da je nepoznat. A da je dušu dao za ovu rubriku. Ali, listajući ponovo tih 300 stranica, sretnem još sijaset zanimljivih, ali pre svega – nepoznatih podataka. Poput, recimo, kako je mereno u odnosu na jednog njihovog kralja, bogatstvom, teritorijom kraljevine, veličinom i raskošem palate, njegov savremenik, a naš knjaz Miloš – bio puka sirotinja.

TITO INICIJATOR „OPEK“: „U javnosti se malo zna o Titovoj strategiji stvaranja novog ekonomskog poretka u svetu koji bi bio povoljniji za zemlje u razvoju. Još manje je poznato da je Tito bio čak idejni tvorac OPEK-a, Organizacije zemalja izvoznika nafte… U vreme stvaranja Pokreta nesvrstanih zemalja, ceo svet je verovao da će taj pokret biti sindikat sirotinje. Prvi svet (Zapad) imao je pare. Drugi svet (Istok) imao je ideološki uticaj i vojnu moć, a Treći svet naizgled nije imao ništa. Tito je, međutim, ukazao da nije baš tako. Treći svet je imao sirovine!… Tito je tada razradio strategiju kako treba izvesti ekonomski udar protiv zemalja Prvog sveta i naterati ih da za sirovine plaćaju onoliko koliko traži prodavac, a ne onoliko koliko su kupci spremni da plate!“

Jugoslavija tada nije imala diplomatske odnose sa Saudijskom Arabijom, ali jeste sa nizom drugih zemalja koje su izlobirale, piše Vangorski, i nju, ali i Kuvajt, Irak i Libiju da pristanu na ovaj plan.

DŽERI ROLINGS U ARHIVAMA SFRJ OBAVEŠTAJACA: Svetska vest od 15. maja 1979. bila je ona o državnom udaru u Gani koji je organizovao mladi vazduhoplovni poručnik  Džeri (Džon) Rolings. U vreme jednog od Anđelkovićevih službovanja u ambasadi bivše zemlje kontaktirali su i privatno, neslužbeno. Pažnju mladih u svetu, pa i ovde, pa i „natpisnika“ ovih redova, jednom je privukla vest – nije bitno koliko tačna, ali bila je i podloga nekih filmova, kako je taj mladi pilot, „poterao“ avion ispod nekog niskog mosta u Gani. 

Međutim, Kodjo Vangorski ima još nešto ekskluzivno. Svetu je Rolings postao poznat tog maja 1979, ali obaveštajnoj službi SFRJ još 1968. godine, kad je napravila portret njegove ličnosti. Evo zašto: „Povod je bio bizaran. Naime, mladi Rolings, još kao kadet vazduhoplovne akademije, počeo je da se druži sa ćerkom jugoslovenskog ambasadora, pa je često svraćao u rezidenciju ambasadora Trifuna Nikolića da je pokupi, pa da zajedno jurcaju njegovim motociklom po Akri i okolini. Mladi kadet se dopao ambasadoru, pa je Džeri često ostajao u rezidenciji na večeri.

Već u to vreme Rolings je bio duboko nezadovoljan vladavinom vojne hunte i otvoreno ju je kritikovao pred našim ambasadorom. Međutim, kad je jednom prilikom izjavio da će jednog dana baš on srušiti generale i preuzeti vlast, ambasador, iako je tu izjavu dobrim delom svrstao u opravdan mladalački žar, ipak ju je pomenuo u jednom od svojih izveštaja.“