Našoj deci treba organska hrana

Ovo je priča o porodici koja je napustila sigurne i dobre državne poslove i na pola hektara zemlje započela proizvodnju organske hrane u vreme kad se za to nije ni znalo. Tri decenije kasnije imaju prepoznatljivo ime, brend, tržište, hektare pod zasadima, ali problemi nisu nestali. Ovo je autentična porodično-poslovna priča porodice Vozar

Dobro jutro, već tri decenije u pola pet čuje se pred odlazak na njive među ukućanima porodice Vozar iz Kisača, ali ne uzalud. Krenuli su sa „čudnim povrćem“ za jugoslovenske, a posebno kisačke prilike, i napravili pravi biznis bum u mirnoj, ali tradicionalno nepoverljivoj sredini. Počevši od 2006. godine profesionalno se bave proizvodnjom organske hrane, stvorili su jedinstveni „Vozar“, ušli svojim proizvodima u najveće trgovinske lance Srbije i ostali  pritom verni kupcima Limanske pijace u Novom Sadu. Iskustva holandskih, nemačkih, italijanskih farmera čija su gazdinstva posetili, stručnih knjiga, instituta, eksperata i sajmova, naši proizvođači zdrave hrane spajali su sa sopstvenim, što im je donelo brojne nagrade i priznanja za proizvode sa Biofarme „Vozar“. Ukoštac sa nepoznatim u doba SFRJ uhvatio se Andrija Vozar, koga je nasledio sin Vladimir, sadašnji vlasnik firme i imanja – Biofarma „Vozar“. U sredini gde i danas ima, ni manje ni više, nego Nazarena obučenih u tradicionalnu nošnju koju možemo videti uglavnom po filmovima, dolazak brokolija i ljubičastog karfiola izazvao je čuđenje, kao uostalom i u SFRJ u kojoj je prvi počeo da ga proizvodi rodonačelnik firme i brenda Andrija Vozar. Išli su istrajno i radno do mesta s oznakom „brend Vozar“, koje im je donelo i profit i poverenje kupaca i nagrade za kvalitet, ali i zahvalnice za dobročinstvo, ili „društvenu odgovornost“. U tom okruženju zahvalnica, plaketa, medalja, pehara, diploma nastaje  ova priča o uspehu porodice Vozar u biznisu zdrave hrane i to baš na dan kada Vladimirov naslednik puni tri godine, a inspekcija „češlja“ sertifikate.

Nova ekonomija: Kako je započet porodični poljoprivredni biznis?

Vladimir Vozar: Moji roditelji su poljoprivredni biznis počeli iz hobija, a onda su 1987. godine napustili redovan posao i dobre pozicije za SFRJ prilike. Otac Andrija je radio u Stoteksu i Progresu, bio je na veoma dobrom položaju, ali je zbog toga i veliki poslovni teret nosio sa sobom. Majka je bila zaposlena u Novitetu. Kada su napustili redovne poslove, počeli su na pola hektara da gaje za bivšu Jugoslaviju tada neobično povrće – brokoli, karfiol, beli patlidžan. Bio im je cilj ne samo da proizvode, već i da imaju tržište za svoje proizvode, da ih ljudi kupuju. Počelo je sve od pola hektara, širili smo se i stigli do 1990. godine i jednog problema. Trebalo je prskati šargarepu, a istovremeno je davati deci. Zatražili smo pomoć Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i upoznali profesorku Branku Lazić, koja nam je rekla: „Deco, nije ovo posao za vas, vi ste veoma odgovorni i bavite se zdravom hranom“.  To se tada tako zvalo, nije postojao pojam „biohrana“. Naravno da nismo stali pred izazovom i napravili smo prve korake u proizvodnji organske ili zdrave hrane. Prva znanja o zdravoj hrani dobili smo u udruženjima Teras iz Subotice i Vrelo iz Novog Sada. Kao pioniri u poslu, i bez dovoljno novca smo i gubili, jer se sva proizvodnja nije mogla zaštititi. Ali smo i učili na sopstvenim greškama i dobrim potezima.

NE: Vaši roditelji su pre 31 godinu započeli posao, a kako su se odlučili za čudno povrće, poput ljubičastog, piramida karfiola…?

Vladimir V: Moje roditelje su uputili prijatelji, kupci našeg povrća na novosadskoj pijaci, koji su putovali po svetu i donosili po jednu kesicu. Mi smo sa prvim prinosima izlazili na pijacu i prodavali i to ću činiti dok se bavim ovim poslom. Imam puno mušterija i to neću da prokockam. Oni su mi najveća garancija da su moji proizvodi odličnog kvaliteta. Dakle, preko mušterija su moji roditelji došli do novih sorti, do novih saznanja, a onda smo i sami ukrštali pa smo u jednom momentu imali čak 80 vrsta salata koje smo gajili. Od kada smo ušli u trgovinske lance, nemamo toliki asortiman. Od 2006. godine nam je Univereksport ustupio mesto u svojim prodajnim objektima, ali je tražio i sertifikat o zdravoj hrani. Te godine smo i započeli profesionalno da proizvodimo organsku hranu i u tome još trajemo, ali kao što rekoh sa manjim asortimanom. Dva su razloga, najpre mušteriji u velikom sistemu nema ko da objasni čemu koja salata služi, dok na pijaci može da se ukaže koja je gorka, koja slatka, u kojoj ima više gvožđa ili karotena… Drugo, ograničava nas sama država sistemom dozvola na sortnoj listi.

Odmah smo sa roditeljima krenuli na njivu kada su oni napustili državne firme. Imao sam tada 13, a brat Miroslav 17 godina. Pored toga što smo išli u školu, odlazili bi i na pijacu i nije nam bilo teško. Ne žalim što sam to radio. Brat je danas agronom, a ja sam farmer

NE: Koliko sada imate vrsta salata?

Vladimir V: Desetak salata. Asortiman upotpunjuju šargarepe, cvekle, rotkve, razne vrste paradajza, tikvica, bundeva… Sve mi to proizvodimo na organski način. Danas ukupno imamo dvadesetak vrsta organskih proizvoda.

NE: Pored Univereksporta, sarađujete li i sa drugim sličnim kompanijama?

Vladimir V: Da, sa Merkatorom. Sarađivali smo i sa Metroom, Deltom. Danas je Univereksport najveći kupac naših proizvoda i kada imamo viškove, izlaze nam u susret da nam otkupe. Sa druge strane, oni nam zbog potražnje organske hrane toliko mogu otkupiti da mi nikada ne možemo toliko da proizvedemo. Pritom, ako nemate kvalitet, nemojte počinjati ovu proizvodnju, bez toga ne možete opstati.

NE: Kada ste se vi uključili u porodični posao?

Vladimir V: Odmah smo sa roditeljima krenuli na njivu kada su oni napustili državne firme. Imao sam tada 13, a brat Miroslav 17 godina. Pored toga što smo išli u školu, odlazili bismo i na pijacu i nije nam bilo teško. Ne žalim što sam to radio. Brat je danas agronom, a ja sam farmer koji je završio za auto-električara.

NE: Skoro ceo život ste u oranicama i na pijaci?

Vladimir V: Da. Veliki staž i iskustvo imam i opet bih krenuo istim poslovnim putem. Kao i moj otac, nakon susreta s profesorkom Lazić. Nije bilo odustajanja. Ona nas je upućivala, dala knjige o zdravoj hrani koje je napisala, pa smo počeli da učimo. Sa druge strane, kada nas je život tako naveo, sami smo na sebi učili. Često se dešavalo da je povrće bilo crvljivo, da su ga lisne vaši toliko isisale da nije moglo na pijaci da se proda. Ali ideš dalje, proizvodiš, usavršavaš se i uživaš u onome što si proizveo sa oznakom organska hrana Biofarme „Vozar“. Svako jutro, kao i moji roditelji nekada, ustajem u pola pet. Nije mi to teško, ali u podne supruga i ja napravimo pauzu od sat vremena, pa krećemo u drugu smenu.

NE: Na koliko hektara danas proizvodite organsku hranu?

Vladimir V: Pošto smo odvojili domaćinstva, moja porodica na dvanaest, a bratovljeva na sedam i po hektara. Nekada smo imali zasade zdrave hrane na dvadeset hektara. Ne smemo više da se u to upuštamo, jer nema dovoljno radnika, što je jedan od najvećih problema u proizvodnji.

NE: Tolika nezaposlenost, a vi nemate dovoljno radnika. Kako?

Vladimir V: Pa nema radne snage zato što je puno ljudi, Slovaka, koji čine 90 posto stanovnika Kisača, otišlo u Slovačku od kada je ona u Evropskoj uniji. Puno njih je otišlo i u Novi Sad da rade za 25.000 dinara, iako ovde mogu mnogo više da zarade.

NE: Neće niko na zemlju?

Vladimir V: Tako ispadne, a kada pritera kriza, nemaština, onda dolaze i njiva svima postaje draža.

NE: Ima li sezonskih radnika i odakle dolaze?

Vladimir V: Zapošljavam samo radnike iz Kisača, jer ne želim da se gubi vreme, po najmanje sat vremena dok dođu, vrate se. A i taj put plaćam, pa poskupljuje proizvodnju. Takav sam, računam i kada dolaze kod mene i odlaze. Ako je to pet sati, od čega tri na njivi, isplaćujem pet sati, jer i ja zavisim od tih ljudi koliko i oni od mene.

NE: Koliko danas košta sezonski radnik?

Vladimir V: Puno, pa opterećuje cenu proizvoda i morate dobro da proračunate da li vam se isplati ili ne. Prosečna cena radne snage je uglavnom 200 dinara na sat, a ja mislim da će i to biti malo, jer ne znam da li ćemo imati koga da zovemo.

NE: Pa, koliko se danas isplati poljoprivredna proizvodnja?

Vladimir V: Kada je početnik u pitanju, to je druga priča, jer ne zna sa čime će se sve sresti, da li je to led, vetrovi, vaši, zlatica, radna snaga, tržišni uslovi, podmetanja… Sve vam to može biti problem. Sada, iskreno, ime koje imam prekrati mi pomisao o odustajanju od svega. Drugo, bilo bi šteta da posle 31 godine ugasim firmu, da moj sin ne nastavi dalje, a treće, ovo umem najbolje da radim. Nadam se da će sin nastaviti s proizvodnjom organske hrane, ali ga neću primoravati. Neka sam zavoli zemlju. Onaj koji voli oranicu, voli je, nema tu neke druge filozofije. Pritom je jako teško poslovati, jer je pomoć države izuzetno mala i podrška uglavnom stiže iz Grada Novog Sada, pod kojim je Kisač. Država daje male subvencije u odnosu na trošak koji imamo i neophodan stručan rad u proizvodnji.

NE: Kako se stiže do proizvoda s oznakom – organska hrana?

Vladimir V: Neophodan nam je bio sertifikat organizacije za kontrolu i sertifikaciju organske hrane Organik Control Sistem (OCS)  iz Subotice. Sertifikaciona kuća je u ulozi ne samo kontrole, već i navođenja, a to čini minimum tri godine da bi znala grešite li ili ne. Toliko vremena treba da se zemlja očisti, da naučite. Čak bi i mene kontrolisali iako imam iskustva u ovom poslu, i to nije slučajno. Za tri godine radi se analiza vode i zemlje i ono najvažnije – analiza proizvoda. Period do papira da ste ušli u organsku proizvodnju se zove prelazni period ili period konverzije i on traje godinu dana. Svi pitaju koliko je taj proizvod skuplji. Često se dešava da je i jeftiniji od konvencionalnog, najčešće salata. Što se tiče drugog povrća, poput cvekle i šargarepe, to mora biti skuplje, jer ja ne mogu da kontrolišem insekte u zemlji, a što se tiče onih gore, to je sasvim drugačije. Tržište je toliko zahtevno da traže proizvode iste veličine i ukusa. Organski proizvod jeste ukusniji, a kupci bi da nema razlike i da ne bude skuplji od konvencionalnog. Ako se neki prosek računa, sem salate, organsko povrće je skuplje za 30 do 40 posto. Iako je to za naš standard puno, u inostranstvu nije mnogo.

NE: Kada probate vaš proizvod i isti takav u inostranstvu, šta kažete?

Vladimir V: Velika je razlika, naš je ukusniji, a u inostranstvu je mnogo lakše raditi. Imaju široku paletu organskih proizvoda, dok smo mi ograničeni i asortimanom i skromnošću preparata koje možemo koristiti.

NE: A šta je sa izvozom?

Vladimir V: Opredelio sam se za naše tržište, a bilo bi dobro da neko stoji iza mene da mogu da izvezem. Tada bih imao dve, tri kulture i mnogo slobodnog vremena, da normalno živim.

NE: Šta znači to „da neko stoji iza vas“?

Vladimir V: Država mora da stoji i tada ne bi postojala opasnost da mi ijedan proizvod propadne. Priča nekih mojih prijatelja koji su probali s izvozom je : „Jedanaest meseci je stajala paprika zato što je falio jedan papir, naš pečat, ne iz inostranstva“. U takvim uslovima to nije posao za mene. Čak i kada bih imao sigurnog kupca, neko mora da garantuje da ću izvesti, a ne čekati „na pečat“. Oprezan treba biti i kada se suočavaš sa velikim tržištem i tu se ne treba mnogo kockati i reskirati, jer možeš propasti.

NE: Rusko tržište kažu, ako imate kvalitetan proizvod, guta sve, a tu je i bescarinski izvoz iz Srbije.

Vladimir V: Guta sve, ali koliko će to gutanje trajati. Treba razmišljati korak napred. Drugo, razmišljam zašto bih ja izvozio, zar naša deca nemaju pravo da jedu zdravu hranu? Da je pametna država, dala bi organsku hranu u obdaništa i škole. Zašto mi subvencije dajemo za tretirane proizvode? I o tome treba razmišljati. Volim nešto svoje da napravim što drugi nemaju i  razmišljam da i našoj deci treba organska hrana. Tako sam vaspitan, roditelji su tako razmišljali, prvo treba počistiti svoje dvorište pa onda tuđe, prvo snabdeti svoju kuću, pa onda i tuđu. To je tako normalno. Rukovodio sam se oduvek time da će u Srbiji kad-tad biti bolje.

Život stranih farmera je mnogo opušteniji, a ja sam napet stalno. Moram stalno razmišljati gde koči. Iza njih stoje ozbiljne države, pa sebi mogu čak i godišnji odmor da dopuste, a ja nikad. Imaju sve prijavljene radnike, a ja ovde ne mogu, jer je to veliki trošak, a država ne misli o tome da mi pomogne, dok stranoj firmi pomaže. O tome treba malo više razmisliti

NE: Mislite li da bi članstvo u Evropskoj uniji tu nešto izmenilo, da bi bilo bolje?

Vladimir V: Papirološki bi bilo bolje, pa bi se lakše funkcionisalo. Znam prijatelje koji lepo izvoze, ali je meni to za moju firmu nesigurno. Sve je to lepo, ali ako mi samo jednu turu vrate, nisam u dobiti. Nisam strašljiv, ali zašto bih bio na gubitku. U Srbiji puno prelaze na organsku proizvodnju i trebalo bi da njen izvoz organizuje udruženje proizvođača, ili još bolje sama država. Ako može u Italiji, može i ovde. Bilo bi pametno da se otkupe proizvodi i da se izvoze. To može da ide i ponudi nam sigurnost da ne bude kao sa malinarima. Ako kod nas date taj posao privatniku, nekom mešetaru, onda tu nema posla. Maline se kupuju po jednoj, a prodaju po sasvim drugoj ceni.

NE: Kada je pomenuta organska paprika za izvoz stajala 11 meseci „zbog pečata“, da li je iza toga bila trapavost birokratije ili reketaške stvari u Srbiji?

Vladimir V: Pre bih rekao reket. Trebalo je podmazati sa hiljadu evra…

NE: Kao i svaka, i ova proizvodnja treba da donese i dobit. U šta ulažete novac?

Vladimir V: U firmu, u kupovinu mašina da olakšamo sebi i da izbegnemo tolike radnike. Jutros sam izbrojao 22 radnika. To je puno, jer nemate tri, četiri artikla koja će se prodati. Međutim, sad je mrtva sezona, uskoro će biti novih proizvoda, pa će se stanje popraviti. Što manje radnika, to više dobiti. Holandija na primer ima veoma malo radne snage, ali zato ima mnogo skupih mašina koje ih zamenjuju. Koštaju i do 100.000 evra. Rekli su mi da nemaju živaca da se jedu sa sezonskim nadničarima i nadnicama. U Italiji je malo drugačije, ali i oni imaju puno mašina i uglavnom zemlju oko svog salaša, a ja razbacanu. U Mađarskoj su čitava sela u organskoj proizvodnji, država im obezbedi silne hektare, ako hoće da rade. Ne kažem da je ovde loše, napravio sam biznis, ali nije tako sjajno kako se čini.

NE: Na zidu vam je i diploma USAID-a?

Vladimir V: Polagao sam menadžement, upravo ekonomiju poslovanja. Važno je da svaki farmer prođe takvu obuku. Birali su najbolje proizvođače i mene su izabrali iz organske proizvodnje i zbog kvaliteta i zbog neobičnog povrća. Tu sam upoznao naše farmere, velike proizvođače paprika, svinja… Važno je da racionalno vodite ekonomiju na farmi, pogotovo u ovom kriznom vremenu.

NE: Imate li biznis plan?

Vladimir V: Morate imati biznis plan zbog banke ako, recimo, želite neku novu mašinu, za neki konkurs. Iako bi trebalo obnoviti komplet mehanizaciju, sama država mi nije sigurna, a potrošiti mnogo para na nešto što će stajati, neće imati ko da radi, nije ni to rešenje.

NE: Šta to znači da država nije sigurna?

Vladimir V: Prosto nije sigurna. Ne znam ni dokle ću sa velikim marketima raditi, jer često mi, na primer, nađu nešto čime me zaustave, traže neki papir. Imam sertifikate za kupus, cveklu, šargarepu, ali nemam za tikvice. I ko je tu kriv? Sertifikaciona kuća, iza nje je država, Ministarstvo poljoprivrede. Oni smisle nešto što mi ne možemo na vreme odraditi. Nemojte misliti da i meni u poslovanju ne „smeštaju“…

NE: Uzimate li kredite kod banaka?

Vladimir V: Svake godine uzimamo za opremu, a ove smo morali za samu proizvodnju, jer smo 2017. loše prošli. Jesen nas je malo izvukla, i da nije bilo dobrog posla, propao bih. Morate okretati pare, ulagati. Često držim radnike da mi okopaju, a nemam toliko prometa koliko koštaju. Poljoprivreda još nije ušla u veliku krizu, ali hoće, ako se ne daj bože ponovi prošla godina. Tada nismo imali ni deseti deo od proizvodnje, pretrpeli smo veliku sušu. Bilo je pretoplo u maju i početkom juna. To su letnje temperature koje uništavaju proizvode. Od suše se ne može odbraniti. Trošio sam 150 litara vode dnevno. Može se zalivati, ali izračunajte koliko to košta.

NE: Kažu da puno dajete na edukaciju, usavršavanje?

Vladimir V: Obilazim sajmove po Austriji, Nemačkoj, Holandiji, Italiji. Često putujem i svako putovanje mi je jako važno, jer od svakog inostranog proizvođača mogu nešto da izvučem. Svaki nosi dragoceno iskustvo. U Italiji je mnogo lakše funkcionisati, jer njihova vlada daje 800- 900 evra subvencija po hektaru. Mnogi je nisu ni uzimali, zato što ih država ograniči gde će prodati. Ako uzmu subvencije moraju državi prodati proizvode, ako ne, mogu izaći na pijacu. Slično je i u Austriji.

NE: Kako izgledaju zapadni farmeri, jeste li ih upoređivali sa sobom?

Vladimir V: Jesam. Njihov život je mnogo opušteniji, a ja sam napet stalno. Moram stalno razmišljati gde koči. Iza njih stoje ozbiljne države, pa sebi mogu čak i godišnji odmor da dopuste, a ja nikad. Imaju sve prijavljene radnike, a ja ovde ne mogu, jer je to veliki trošak, a država ne misli o tome da mi pomogne, dok stranoj firmi pomaže. O tome treba malo više razmisliti. Poslednje dve, tri godine nemamo pauzu, kao ranije, u januaru, jer imamo veliki lager i hladnjače. Uvek imam odgovorne ljude koji će me zameniti, ali gazdu je ipak teško zameniti. Voditi ovakvu firmu nije jednostavno. Kada je bio živ otac, mogao sam i da se odmorim, jer je on odlično poznavao probleme i proizvodnju. Šta da vam kažem, i ujak Andrija Karman je uključen u biznis i ide s radnicima na pijacu, jer o novcu mora da vodi računa neko iz porodice.

NE: Da li vam je od koristi što je ime Vozar postalo poznato?

Vladimir V: Jeste. Ali napraviti takvo ime je teško. Znaju nas ljudi, čitaju u novinama i gledaju na televiziji, pa nam na pijaci to kažu. Nije teško toliko napraviti brend, koliko je teško sačuvati to ime.

Znate li da prepišete zakon?

NE: Da možete, šta biste predložili da se izmeni u sferi zakonodavstva i odnosa države prema poljoprivredi?

Vladimir V: Da se od slova do slova prepiše zakon kakav imaju u okolnim i drugim evropskim zemljama. Kod nas prave greške jer uvek dograde nešto što nije dobro. Moram da pišem opravdanje kako sam posejao svoja zrna. Ako ću ja samo pisati i slikati, kada ću ići na njivu? Pita li se ko to? Jednostavan zakon nam treba. Ako u Austriji i Italiji mogu da koriste biosemena, zašto i mi ne bismo mogli? To je jedino neko hteo da bude pametan, pa je besmislene stvari dograđivao u zakonu.

Dva kisačka čudaka

NE: Kada su roditelji krenuli da se bave proizvodnjom tih „čudnih“ biljaka, kako je reagovala okolina?

Vladimir V: Još uvek nas ne prihvataju i gledaju nas sa čuđenjem. Ne znam da li deset ljudi iz Kisača dolazi i kupuje organsku hranu. Kada zaškripi, kad su bolesni, dođu. Ranije, dok smo se bavili tradicionalnom hranom, bez sertifikata, nisu se zatvarala vrata, ali sada sve manje. Drugačiji je asortiman, ovu robu ne poznaju kao onu. Zbog toga je to. Mi smo ovu proizvodnju počeli od nule, a kada to počnete, onda ćete i zavoleti i nastaviti, bez obzira na to kako sredina gleda na vas. Ima još jedan čovek u Kisaču koji je posadio jagode i trešnje, ima puno radnika i radi. Dižem mu kapu. Proizvodi konvencionalnu hranu, izvozi za Rusiju. Malo ko će se ovde latiti takvog posla, da zapošljava dvadeset, trideset ljudi.

Novine skuvale  jugoslovenski brokoli

NE: Kako se naše tržište naviklo na proizvode različite boje?

Vladimir V: Uz pomoć novinara. Kada smo počeli sa brokolijem, bili smo jedini koji su ga posadili u konzumne svrhe, svi ostali za hladnjače. Svežeg brokolija na pijaci te 1987. godine nije bilo. Kada je list „Dobro jutro“ napisao da je brokoli zaštitnik od kancera, mi nismo mogli da proizvedemo kolika je bila potražnja. To što napišu novine, to je jako važno.