Naučena bespomoćnost

Tekst koji sledi ima za cilj da prezentuje zapažanja i zaključke većeg broja psiholoških i socioloških opservacija i studija, koje ukazuju na nekoliko pojava u savremenom životu koje stoje u osnovi psihološkog slabljenja mladih generacija danas, a posebno devojčica i devojaka. To nije samo naš, već svetski fenomen, ali je kod nas sve izraženiji, uz velike posledice.

Svesni smo da iznošenje stavova koji su u suprotnosti sa dominantnim narativom određenih društvenih grupa, posebno u današnjoj polarizovanoj kulturi, gde se na svako drugačije mišljenje gleda kao na neprijateljski stav, može voditi verbalnim napadima i targetiranju na društvenim mrežama i u medijima. Uprkos tome, autor ovog teksta smatra da je trenutak kritičan i da odlaganje konstruktivne akcije može dovesti do tragičnih posledica po celu zajednicu, ako ne i planetu i opstanak ljudske vrste na njoj.

U čemu je problem?

Najpre da razjasnimo šta podrazumevamo pod pojmom „psihološko slabljenje“.

Iskoristićemo analogiju sa telesnim slabljenjem, radi jasnoće. Slabljenje telesnih funkcija se ogleda u sve manjoj sposobnosti organizma da se prilagodi na zahteve životne sredine i nastavi da funkcioniše na zdrav način. Zdravlje se po pravilu definiše kao odsustvo simptoma bolesti, tj. patnje (bola i sl.) i propadanja vitalnih funkcija. Zdrava osoba po pravilu živi duže, jer su joj funkcije vitalne.

Slično možemo reći i za mentalno zdravlje, vitalnost i snagu. Osoba je mentalno zdrava i jaka ako uspeva da se mentalno (kognitivno, emocionalno, ponašajno) prilagodi zahtevima okruženja i to na zdrav način. Kako ćemo prepoznati taj zdrav način? Po pravilu po odsustvu ili postojanju sposobnosti da se podnose i kontrolišu simptomi patnje (emocionalnog bola i patnje, upornih nerešivih problema, neproduktivnih i/ili iracionalnih uverenja i negativnih misli i sl.) kao i po sposobnosti da se problemi u okruženju rešavaju efikasno, na dugoročnu dobrobit.

U poslednjih nekoliko godina, više autora primećuje jednu zabrinjavajuću tendenciju, uglavnom među tinejdžerkama. Radi se o tome da je generacija devojčica rođenih posle 1994. (u USA) znatno fragilnija (mentalno ugroženija/povredljivija/neotpornija) od starijih generacija žena. Ova mentalna fragilnost se ogleda u mnogo češćoj i mnogo intenzivnijoj pojavi depresije, anksioznosti i suicidalnosti kod mlade generacije devojaka i devojčica. Treba odmah istaći da se ovde ne radi samo o subjektivnom osećaju devojčica, već i o ispoljavanju simptoma depresije i anksioznosti i u ponašanju. Naime, samopovređivanje kao i pokušaji samoubistava su takođe „eksplodirali“, beležeći rast od nekoliko puta (dakle nekoliko stotina procenata!) među današnjim tinejdžerkama.

Ako dečijoj igri stalno posreduju i kanališu je odrasli, deca su time sprečena da sama rešavaju izazove razvoja. Nadgledanjem i kontrolisanjem, roditelji i odrasli u stvari „rade domaći zadatak“ koji je namenjen detetu

Zašto devojčice i zašto samo mlade generacije?

Kao i obično, u pitanju je nekoliko uzroka, a ne samo jedan:

1. Prezaštićivanje dece i ograničavanje slobodne igre iz preteranog i iracionalnog straha roditelja da će se detetu nešto strašno desiti. Ova tendencija tzv. helikopterskog roditeljstva (neprekidnog izviđanja deteta „iz helikoptera“) javila se u SAD 90-ih godina, a kao reakcija na često senzacionalističke vesti o otmicama i zlostavljanju dece. Uplašeni za svoju decu, roditelji su u panici počeli da ih prezaštićuju i nadgledaju, sprečavajući time slobodu dece da sama regulišu svoju igru i interakcije sa drugom decom. Treba istaći da je igra krucijalna za mentalni razvoj dece. Kroz igru deca uče i uvežbavaju mnoge psihološke veštine koje će im trebati u odraslom životu (na primer rešavanje konflikata, stvaranje i održavanje prijateljskih odnosa, zajedničko rešavanje problema, prihvatanje društvenih pravila, izlaženje na kraj sa frustracijama itd.). Ako dečijoj igri stalno posreduju i kanališu je odrasli, deca su time sprečena da sama rešavaju izazove razvoja. Nadgledanjem i kontrolisanjem, roditelji i odrasli u stvari „rade domaći zadatak“ koji je namenjen detetu. Naravno, kada za dete rešavamo njegove zadatke, time ga u dužem periodu mentalno „obogaljujemo“, jer ga sprečavamo da nauči stvari koje će mu kasnije u životu biti od koristi.
2. Razvoj društvenih mreža, i još konkretnije praksa i logaritam određenih društvenih mreža da pospešuju iznošenje ekstremnih sudova, dozvoljavaju anonimne profile (i botove) i prikupljanje lajkova i dislajkova. Ova praksa i logaritmi pospešuju iznošenje ekstremnih sudova na socijalnim mrežama, polarizaciju i javni verbalni linč.