NE MOŽETE DA PRIČATE O RAZVOJU AKO SE BORITE ZA OPSTANAK

Garderoba za neke od nas ima posebnu sentimentalnu vrednost, neke od komada smo kupili za specijalnu priliku, neke dobili na poklon od nama dragih osoba, a neke nasledili. Baš zbog toga nam je teško da je se odreknemo tako lako. U Ženskom centru Užice, u socijalnom preduzeću Retex, naše stvari mogu da dobiju novi oblik. Četiri žene, od kojih su tri osobe sa invaliditetom i jedna samohrana majka, od garderobe koja se više ne koristi prave cegere, kecelje, igračkice i nesesere.

Marina Tucović, direktorka preduzeća Retex, koje se bavi proizvodnjom gotovih tekstilnih proizvoda, osnovala je Retex nakon što je kao inženjerka tekstila izgubila posao u jednoj kompaniji. U Ženski centar Užice došla je sa idejom da doprinese korisnicama centra koje ne mogu da pronađu posao. Godine 2010. sa samo pola miliona dinara od projekta pokrenula je socijalno preduzeće. Iako je, kako je kazala, ovu priču lako ispričala za Novu ekonomiju, istakla je da ona „nije nimalo laka“.

„Naš Retex ili centar za prikupljanje i reciklažu tekstila je pokrenut u okviru ekonomskog programa Ženskog centra još 2010. godine, kada se o socijalnom preduzetništvu gotovo nije ni govorilo i vrlo malo se znalo. Kod nas je to bio splet više okolnosti. Prevashodno se ekonomski program uz pomoć kojeg je pokrenut Retex bavio osnaživanjem žena koje nisu konkurentne na tržištu rada“, počela je Tucović svoju priču.

„Tekstil je vrlo specifičan, nosi neke uspomene i vrlo ga se teško odričemo. Ne volimo da on bude bačen u običan kontejner, volimo da znamo šta se sa njim dešava i na tragu toga mi, zaposlene u Retexu, razvijale smo ceo koncept“, dodala je Tucović.

Postojimo zahvaljujući ljudima koji donose tekstil

Naime, sakupljanje tekstila od kojeg nastaju proizvodi funkcioniše tako što građani u posebne kontejnere koji se nalaze ispred preduzeća donose tekstil, koji se odvaja za tri namene. Onaj koji i dalje može da se nosi i koji je u očuvanom stanju ili pak potpuno nov, završava u delu za humanitarnu pomoć, pa građani kojima je potrebno mogu da ga preuzimaju svakog radnog dana od osam ujutru do 16 časova. Drugi deo odeće koji na sebi ima neku fleku, rupu ili nije moderan a tekstil je zdrav, iskorišćava se za pravljenje proizvoda u radionici. Treći deo tekstila koji uopšte nije upotrebljiv, odlaže se za reciklažu.

Prema rečima Marine Tucović, na samom početku rada, zaposlene u preduzeću su strepele kako će građani reagovati i prihvatiti koncept koji su osmislile i da li će prepoznati važnost tog čina.

Međutim, društvo je ipak prepoznalo njihovu dobru volju i na mesečnom nivou sada prikupljaju tonu i po do dve tone tekstila. Kako je istakla Tucović, to nije samo tekstil koji dolazi iz Užica i Zlatiborskog okruga već i šire.

„Postojimo zahvaljujući tim ljudima i njihovoj spremnosti da dođu i donesu stvari. Kada ljudi dođu kod nas, mi ih uvedemo da vide humanitarni servis i žene koje rade, jer kada je reč o tekstilu, ljudima je to važno. Oni žele da znaju šta se sa njim dešava, drago im je kada kažemo da ono što je dobro od materijala, ide u humanitarne svrhe ili da će od dela tekstila nastati neki novi proizvodi od kojih će naše radnice moći da prihoduju“, dodala je ona.

Mnogo toga izneli su volonterski jer je bilo dugih perioda bez ikakvih primanja. „Imamo određene ugovore, oni se završe, pa nema novca, nema sredstava, ničega i onda se pitamo šta ćemo. Spremnost žena koje dođu i volontiraju da se servis za prikupljanje tekstila i humanitarni servis ne bi ugasili i verovanje da ćemo, kao menadžment, prebroditi sve prepreke je nešto što daje snagu i energiju“, istakla je ona.

odala je i da se posao radi solidarno i onoliko koliko neko može, jer ne postoje norme već samo sloboda u odlučivanju.

„Kada razgovaram sa nekim ko nije bio u našim prostorijama ne mogu da prepričam atmosferu. Ljudi koji su nas upoznali i posetili kažu da se kada se uđe u prostor osete pozitivna energija, opuštenost i rasterećenost. Upravo se to i dopada radnicama koje rade. Novac jeste presudan za život, ali ne i za to da li ćete negde ostati da radite. Ako je samo novac u pitanju vi onda idete dalje, ali ostajete na tom mestu ako se u njemu neke druge vrednosti neguju“, zaključila je Tucović.

Prvi izazov – finansiranje

Kako je već napomenuto na početku teksta, priča o ovom preduzeću „nije nimalo laka“. Na prvi izazov Marina je sa radnicama naišla već u prvim godinama od osnivanja, odnosno u trenutku kada je projekat za koji su dobile novac bio pri kraju a pitanje daljeg finansiranja bilo je upitno.

„Šta ćemo kada se projekat završi – bilo je prvo pitanje na koje nismo imale odgovor. Žene se brzo vežu za posao, način na koji poslujemo i funkcionišemo, zahvaljujući entuzijazmu tima“, rekla je ona.

U međuvremenu su tragali za projektima i uspeli da realizuju jedan prekogranične saradnje koji im je obezbedio da putem humanitarnog servisa opreme radionicu za apciklažu, nabave mašine za higijensku obradu, šivenje i obuče žene za rad.

Ni godine koje su sledile nisu bile lake. Kako je rekla Tucović, osnovni proizvod Retexa je ceger, ali se po potrebi šiju i drugi proizvodi, poput kecelja, raznih vrsta promo-torbi, dečjeg programa i nesesera jer je „tržište najveći problem socijalnim preduzećima“.

„To je problem i za druga preduzeća a ne samo za socijalna, s tim što su ovo specifični proizvodi. Mi nismo konkurentni na običnom tržištu jer cegere možete da kupite u veleprodajama za 100 ili 200 dinara. Naši cegeri ne mogu toliko da koštaju jer se rade u kombinaciji sa reciklažom i novim materijalima i to je specifična tržišna niša“, rekla je ona.

Kupci Retexovih proizvoda su različite agencije, institucije i kompanije iz civilnog sektora koje prepoznaju društvenu odgovornost i kojima je važno da znaju ko šije proizvod koji kupuju i od čega on nastaje.

Velika konkurencija, plata mala

Kao veliki izazov za socijalna preduzeća navela je konkurenciju na tržištu u pogledu prodaje proizvoda od koje „moraju da se obezbede plate za zaposlene“.

„Pre svega, te proizvode rade žene koje imaju umanjenu radnu sposobnost, a to su i proizvodi kojima je potrebno duže vremena da nastanu. Da bi se napravio jedan ceger morate da ukombinujete materijale kako bi on imao kvalitet, da bude lep, po ukusu i standardima kupaca. Prošli smo sve peške, i istraživanje tržišta i razgovor sa kupcima. Imamo isključivo direktnu prodaju“, rekla je ona.

Preduzeće nema objekat u kojem prodaje proizvode, već se to radi putem veb-šopa na sajtu ali, kako dodaje, nikada nemaju dovoljno novca koji bi uložili u marketing.

„Ipak, ljudi koji znaju šta radimo a društveno su odgovorni, uzimaju te proizvode“, kazala je Tucović.

Naglasila je da takav način poslovanja često nije samoodrživ, kao i da Retex mora da funkcioniše uz pomoć projektnog novca i razlike od prodaje proizvoda.

NOVAC JESTE PRESUDAN ZA ŽIVOT, ALI NE I ZA TO DA LI ĆETE NEGDE OSTATI DA RADITE

„Neko je jednom rekao nešto što mi se jako dopalo i što odslikava stanje socijalnih preduzetnika i preduzeća, a to je da je u Srbiji jako teško biti mali preduzetnik i kada imate proizvod koji ima tržište. A najteže je biti socijalni preduzetnik jer to nosi paletu svakodnevnih izazova. Zbog toga još uvek ne postoji veći broj socijalnih preduzeća, jer i mi koji dugo postojimo borimo se za opstanak i nemamo priliku za razvoj“, naglasila je preduzetnica.

Zakon se još ne primenjuje

Dosta je, kaže, očekivala od novog Zakona o socijalnom preduzetništvu, koji iako je donet pre dve godine, zapravo još uvek nije ni počeo da se primenjuje.
„Ako razumete kako posluju socijalna preduzeća, onda morate da kreirate mere i programe u skladu sa podrškom koja je potrebna. Ne možemo mi da očekujemo da socijalna preduzeća u Srbiji funkcionišu isključivo od prodaje svojih proizvoda i da od njih izmire svoje troškove. To nije realna slika“, naglasila je Tucović.

Kada se zapošljavaju u socijalnim preduzećima, upravo zbog neizvesnosti na tržištu i nižih prihoda, projektnog finansiranja, radnici i radnice dobijaju ugovore na određeno vreme. Kao još jednu manu koja povlači ove, Tucović je navela i niska primanja zaposlenih koja su često bliža minimalnoj zaradi.

Kao dobru stranu Zakona o socijalnom preduzetništvu, Marina je istakla to što nije potrebna preregistracija preduzeća u socijalno, već samo „prepoznavanje“.
„Morate da imate društveni cilj, ne smete da budete profitabilni već ono što se zaradi morate da investirate ili u rad organizacije ili razvoj samog preduzeća. Međutim, ono što je Zakon o socijalnom preduzetništvu omogućio, jeste da možete da se prepoznate kao socijalni preduzetnik. Poprilično je širok dijapazon koji omogućava da se i neki drugi subjekti uključe, a da budu prepoznati kao socijalna preduzeća“, kazala je ona.

Kako je istakla, sa nestrpljenjem čeka nove mere i programe koji su najavljeni u vezi sa socijalnim preduzetništvom jer želi da vidi koji su to benefiti koje dobijaju socijalna preduzeća.

„Nije realno da sva socijalna preduzeća posluju uspešno. Moramo svi zajedno da donesemo odluku o tome na koji način ćemo podržati socijalna preduzeća koja su uložila mnogo i koja su svojim radom doprinela da se uopšte ta tema postavi negde visoko, pa čak i da se donese zakon. Moramo da vidimo prvo šta ćemo sa njima i kakva je to vrsta podrške i koliko ona treba da bude ograničena, a onda da vidimo na koji način će se dalje razvijati slika. Ne možete da pričate o razvoju ako se borite za opstanak“, zaključila je Tucović.

Na pitanje da li u budućnosti Retex planira da zaposli još radnica, Tucović je rekla da postoje kapaciteti u pogledu mašina i materijala i da se nada da će mere i programi koji se očekuju uz Zakon moći da im to obezbede, kao i da će zaživeti socijalne nabavke.

„Duboko verujem i vrlo sam optimistična da će se stvari posložiti i da to ide u nekom dobrom pravcu, jer da ne verujem, sigurno ovo ne bih radila 14 godina i čekala taj zakon. O njemu je počelo da se priča posle 2013. godine, a ja želim da verujem da postoji šansa da se to razvije“, kazala je Marina Tucović.

Women on the Way: Žene koje „usputno“ kroje novu modu