NE MOŽETE SE IGRATI CENAMA

„Najbolja cena“ je akcija napravljena tako da odgovara svima. Vladi Srbije donosi političke poene, velike trgovce ne pogađa previše, a siromašnim građanima daje mogućnost da tokom dva meseca, koliko će trajati, ipak neke proizvode kupe jeftinije nego do sada. Naličje ove mere je to što nema nikakav dublji niti trajniji efekat na cene, što male trgovce tera u sivu ekonomiju i svesno služi da stvori utisak da država nešto radi povodom skupog života, iako i ona sama zna da se njome ništa ne rešava i da naši problemi leže negde sasvim drugde.

O tome, ali i o monopolima, visokim maržama, profitima trgovinskih giganata i razlozima zašto u Srbiju još od Lidla nije došao nijedan međunarodni lanac, za Novu ekonomiju govori Goran Kovačević, osnivač i suvlasnik Gomeksa, jedne od najpoznatijih domaćih trgovinskih kuća.

Premijer Miloš Vučević tvrdi da su marže u trgovinskim lancima previsoke i da zato sada imamo akciju „Najbolja cena“ da bi Vlada pomogla građanima u svetlu tih velikih margina. Da li je premijer u pravu?

Pre svega, mislim da su gospodin Vučević i ekipa koja je kreirala taj projekt svesni da trgovci nisu krivi za to.

I zato su napravili akciju koja se zove „Najbolja cena“ i koja se praktično bazira na dobrovoljnom pridržavanju određenih pravila. Mislim da je izvor te akcije bio to što imamo evidentan pad kupovne moći stanovništva, što je uvek i svuda političko pitanje.

Ako pogledate naše okruženje, svuda su uvedene neke mere ograničavanja marži, tako da bih rekao da je Vlada Srbije čak uvela jednu blagu meru koja neće toliko dramatično oštetiti trgovce. To je tako urađeno upravo iz te svesti da nije problem tu, a da se s druge strane nešto mora uraditi. Tako da je to neko srednje rešenje koje je u ovoj situaciji prihvatljivo za sve strane.

Gde je onda uzrok visokih cena, ako nije u trgovcima?

Naše cene su ogromne ako ih uporedite sa platama i kupovnom moći. Jer, to je isto zamagljivanje problema, sama cena. Postoje zemlje kao što je Norveška, na primer, u kojoj su cene dramatično visoke, kada odete tamo padnete u nesvest. Međutim, njihova primanja su velika i onda je taj odnos između primanja i cena na polici takav da oni ipak imaju kupovnu moć kojom sebi mogu sve da priušte.

Ovde, čak i da su niže cene i dalje bi bile prevelike u odnosu na ono što je kupovna moć naših građana. Naše marže u trgovini uglavnom su prilagođene tržištu, ne odskaču u odnosu na druge parametre.

Ono što jeste stvarni problem – sećam se pre 10, 15 godina, da bismo bili rentabilni, nama je bila potrebna marža od, na primer 19, 20 odsto. Sad nam nije dosta ni 25 odsto. Zašto? Zato što su troškovi poslovanja otišli gore. I sad tu dolazimo do toga šta je u stvari problem. Imamo nesređen sistem.

Recimo, imamo strahovit problem sa monopolima. Srbija je prilično monopolizovana zemlja. U domenu proizvodnje ima vrlo, vrlo jakih monopola.

U kojim oblastima najviše?

Svuda. Imate i vidljive i nevidljive monopole. Od proizvodnje do repromaterijala i svega ostalog. Onda imate, recimo, takozvane ekskluzivne uvoznike koji od principala iz inostranstva dobiju ekskluzivno pravo da uvoze neku robu i to je to. I na kraju imate državu koja stalno emituje troškove. I onda kad se to sve uključi u cenu, mi trgovci, da bismo bili rentabilni, nama treba više od pet odsto veća marža nego što nam je bila potrebna pre deset godina, tako da nam zarada ostane ista kao što je bila.

Dakle, kažete da visoke marže ne govore o vašim visokim zaradama, nego o velikim troškovima koje imate, a da su vaše profitne stope na nivou, recimo, lanaca u Evropskoj uniji?

Sve to može da se proveri. Na kraju, postavlja se pitanje zašto konkurencija ne dolazi, ako je ovo eldorado? Ne dolazi zato što ne može da zaradi novac. Maloprodaja je vrlo skup posao. Mi zapošljavamo mnogo radnika. Gomeks, recimo, ima, 270, 280 prodavnica. Sad uzmite potreban sistem kontrole, stalnu dostavu robe, razmenu novca, sve tokove. To je vrlo, vrlo kompleksan posao.

I kad sve to platite, u stvari ste vrlo tanki. I vi sad radite, rizikujete, na primer, 100 dinara, da biste zaradili jedan.

Ali tako je na svim tržištima u maloprodajnom biznisu?

Razlika je u tome što su ti biznisi, kad pogledate recimo Nemačku, daleko veći u količinama, tako da je jedan odsto tamo mnogo više nego jedan odsto kod nas.

Ili, recimo, ovaj primer: Mi imamo standard u našim prodavnicama takav da se naše prodavnice ne razlikuju mnogo od prodavnica u bilo kojoj zemlji na Zapadu. I sad kad uzmete jednu vagu za meso – ta vaga koja kod nas izmeri recimo 50 kilograma mesečno u proseku, na Zapadu izmeri 250 kilograma mesečno, što znači da oni pet puta brže otplaćuju njen trošak. I to je nešto što moramo da platimo.

Mada su ovde plate niže nego na Zapadu, a verovatno i neki drugi troškovi?

Jedino što ovde stvarno jeste niže su plate, dok su ostali troškovi veći. Recimo, troškovi struje. Uvek govorimo o ceni od pet evrocenti po kilovatu struje. Ali, meni to nikad nije bilo jasno, jer ja uzmem digitron i vidim koliki mi je račun i kad ga podelim sa brojem potrošenih kilovata. Kad sam to poslednji put radio, pre par godina, kilovat me je koštao ne pet nego devet evrocenti.

Na početku razgovora ste pomenuli da se država za „Najbolju cenu“ oslanja na dobrovoljnost trgovačkih lanaca da učestvuju u toj akciji i da je nađeno rešenje koje odgovara i jednima i drugima. Spolja gledano, to učešće ne deluje baš toliko dobrovoljno, a upitan je i krajnji efekat cele akcije?

Da sagledamo efekte „Najbolje cene“ na trgovce. Kod nas sad postoji prilična konsolidacija tržišta maloprodaje. Veliki rastu, manji imaju probleme, ali i dalje imamo prilično značajan udeo tradicionalnih prodavnica. Veliki trgovci, pošto imaju kupovnu moć, oni sada povodom „Najbolje cene“ dolaze kod dobavljača i kažu im, situacija je takva, hajde da podelimo trošak, vi nešto spustite cenu, ja ću spustiti maržu, i tako dobijemo popust od 20, 30 odsto. Međutim, mali trgovci koji nemaju tu pregovaračku moć, oni su u velikom problemu zbog čega se sada prebacuju na sivo tržište.

Hoću da kažem da Vlada jeste mogla da postupi mnogo grublje prema trgovcima, ali mislim da je njima isto jasno da to nije način kako se problem visokih cena rešava. Jer naše cene su sistemski problem. Ovo je politički način da deluje da ste nešto uradili. Kada to objavite na televiziji i kažete narodu, evo to smo napravili, ti proizvodi će se zaista pojaviti u radnjama i zaista će biti jeftiniji. Za jedan veliki deo ljudi će to biti dobro, nešto će uštedeti. Ali suštinskog efekta ne može da bude.

Zato što akcija traje dva meseca.

Pa zato što su svesni da ne može tako da se drži duže.

A koliko koncentracija u maloprodaji utiče na cene? Ima li u vašoj delatnosti monopola?

Mi smo u prvih deset trgovaca u Srbiji, ali nismo blizu Lidla ili Maksija. I mi recimo imamo isti problem kao i građani, samo na drugi način.

Ali u trgovini nema monopola. U maloprodaji se vodi vrlo nezgodna bitka sa cenama, pogotovo otkad je ušao Lidl. Onda je Maksi to pokušao da prevenira spuštanjem cena, a kad Maksi spušta cene onda i svi mi ostali moramo da idemo za njima. Samo što – što si veći to bolje trpiš. I onda, kako se ide prema manjim trgovcima, oni sve manje mogu da trpe i na kraju završavaju u sivoj ekonomiji ili ispadaju iz igre.

E sad, kad su svi prošli kroz jedan talas toga, pošto je to neprofitabilno, onda svi počinju polako da dižu cene. Tu je borba vrlo, vrlo oštra i na kraju mislim da je  za to krunski dokaz to što nemamo ulazak novih trgovaca na tržište Srbije.

Ranije se govorilo da će doći Špar, pa nije.

Pa neće doći, zato što nema interes da dođe jer ovde ne može da zaradi očekivani novac. Oni čekaju da neki od domaćih lanaca poraste, da proguta ove druge i kad dođe do neke veličine, do recimo 500 prodavnica, onda će da kažu da je to nešto što njih interesuje, jer sa 500 prodavnica već mogu da rade.

Ali takve stvari se dešavaju na svim tržištima. Uzmite Volmart. Oni su najveća trgovina na svetu, pa su izašli s nemačkog tržišta. Ili recimo Lidl, jedna sjajna trgovina koja je na svetskom nivou uvela mnoge inovacije u ovaj posao. Ali su ranije isto tako ušli u Norvešku, pa su posle izašli iz te zemlje. Tako da mnogo toga zavisi i od lokala, od načina na koji će sve funkcionisati i da li će funkcionisati.

Jeste li vi zadovoljni poslovanjem u Srbiji, ne samo Gomeksa nego generalno uslovima poslovanja i odnosom prema domaćim investitorima?

Ja 30 godina radim u Srbiji, radio sam u svakakvim uslovima. Lično nisam zadovoljan uslovima poslovanja, posebno odnosom prema domaćim preduzetnicima. Zašto? Čini mi se da vlast ima pristup po kom razmišlja: šta bi oni radili kad bi bili na mestu preduzetnika? A očito da ne bi baš nešto puno radili. I onda oni tu svoju percepciju prebacuju na preduzetnike, tako da mi svi dobijamo epitet sumnjivih biznismena.

Mnogi ljudi izgube volju za sve. I zato privrednici strahovito izbegavaju da se javno izjašnjavaju po bilo kom pitanju. Evo, sad kad je u pitanju „Najbolja cena“, niko ništa ne priča, svi samo kažu sve da je sve to u redu. Jer se boje, zato što postoji taj odijum i negativni publicitet. Ja nisam protiv ulaska stranih lanaca i stranog kapitala u Srbiju, ali jedna zemlja se ne može razvijati bez domaćih privrednika.

Koliko država utiče na cene i ambijent?

Tokom korone, država je sprovodila neka nenormalna davanja. Od toga da smo po tri, četiri puta višoj ceni kupovali respiratore, koji sad stoje, do toga da je svaka firma dobijala novac, i ona koja je bila ugrožena i ona koja nije.

Taj novac država ne može da vrati. I onda imamo inflaciju. Problem sa inflacijom je što je to nepošteni porez koji se uglavnom brzo prebaci na hranu i druge osnovne potrebe.

Mi smo, recimo, u godini kad je inflacija bila 15 odsto, na prehrambene proizvode u stvari beležili inflaciju od 25 do 30 odsto. Za dve godine 40 odsto. To je pogodilo najsiromašniji deo ljudi. To su upravo oni ljudi što su dobijali po 100 evra, 50 evra, pa su bili zadovoljni, međutim, kasnije država to nije mogla da vrati i onda je došla inflacija.

I tako će se isto sada vratiti cene na stari nivo čim se završi ova Vladina akcija?

Cena je jedan strašno pedantan mehanizam. Uzmite, recimo, kafu. Ako je bila dobra sezona, cena pada. Ako je loša, cena raste. Pa onda transport. Pa ako se prevozila brodom recimo prošle, pretprošle godine kada je taj transport bio deset puta skuplji, ide gore. Ili recimo, u Roterdamu luka ne radi. Sve to utiče. Znači, cena je nešto što se gradi i kad imate čisto tržište, onda ona izgleda kako treba. Kad nemate tržište, onda se ona ne gradi kako treba. Mi sad ovde imamo situaciju da svi viču protiv tržišta i kako je to tržište surovo i mi u stvari nemamo tržište.

Ovo što mi sad imamo, to su problemi zato što nemamo stvarno tržište.

Ponovo se vraćam na monopole, na državnu regulativu, na petljanje u sve i svašta. Država je ovde najveći preduzetnik. Uzmimo onaj čuveni Moravski koridor, koji je prvo koštao 500, 600, 800 miliona, pa stigao na milijardu.

To neko mora da plati. Šta god pričali, neko mora da plati.

Tako i ovo mora neko da plati. Ali, pazite – to nema ko da plati. To mora da plati narod. I sad imamo dve verzije. Možemo da građanima uzmemo novac preko poreza ili da se zadužimo.

Znači, ne možete se igrati cenama. Mi u stvari nemamo tržište i nama treba strašno jaka Antimonopolska komisija jer imamo i vidljive i nevidljive monopole, pri čemu je država najveći monopolista. Znate, od glave sve počinje. Riba se čisti od repa.