Neće imati ko da nas leči

Zdravlje je ne samo opšta društvena vrednost, već i ekonomska kategorija. Kvalitet zdravstvene zaštite srazmeran je ekonomskoj moći države. Kako bi se iskoristili svi resursi, kadrovski i tehnički, neophodno je integrisati i privatni sektor u jedinstven zdravstveni sistem

Posle pauze od gotovo 35 godina građani Srbije su 1990. godine ponovo dobili mogućnost da se leče kod privatnog lekara. Tri decenije kasnije gotovo svaki drugi građanin u našoj zemlji po zdravstvenu uslugu odlazi povremeno ili stalno u privatni sektor. Tim povodom prof. dr Višeslav Hadži-Tanović, predsednik Udruženja „Privatni  lekari  Srbije“ i vlasnik prve privatne klinike u Srbiji govori za „Novu ekonomiju“ o položaju privatnog zdravstva kod nas, aktuelnom stanju u srpskom zdravstvu i šta bi još trebalo preduzeti kako bi srpsko zdravstvo u punom kapacitetu odgovorilo potrebama stanovništva i približilo se zdravstvenim sistemima razvijenih zemljama Evrope i sveta.  

Nakon profesionalnog usavršavanja u Americi na Texas Heart  Institute Houston kod prof. Dentona Cooly-a vratili ste se 1990. u zemlju i otvorili prvu privatnu kliniku za bolesti srca u tadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji. Šta je bio razlog da se odlučite na taj korak? 

Najbolje bolnice u SAD, kao i svuda na Zapadu, jesu privatne. Inspirisan time, po povratku u zemlju, u uverenju da smo sa tadašnjim premijerom Antom Markovićem krenuli put razvijene Evrope, odlučio sam da pređem u privatni sektor. Bio je to trenutak velike nade u budućnost, vere da ćemo uskoro živeti, raditi i lečiti se kao u Evropi. Nažalost, to se nije dogodilo. Privatni sektor se u uslovima raspada zemlje, ratova, hiperinflacije, ekonomskog kolapsa, posle početnog entuzijazma, našao na ozbiljnom testu izdržljivosti. Bez podrške Fonda zdravstvenog osiguranja i bez povoljnih kredita za kupovinu poslovnog prostora i nabavku opreme, ušli smo u neravnopravnu utakmicu, u kojoj smo pobedili zahvaljujući privatnom preduzetničkom duhu. Moram da naglasim, privatni preduzetnici u zdravstvu su ne samo opstali, već su napredovali i postali ravnopravan partner sa državnim zdravstvom, a utakmica i dalje traje u interesu građana Srbije. Mnogo toga je još potrebno uraditi kako bi privatni sektor postao integralni deo jedinstvenog zdravstvenog sistema, poput onih koji postoje na Zapadu. Nažalost, to još uvek nije u punom kapacitetu.

LIČNA KARTA PRIVATNOG ZDRAVSTVA

Prema jednoj anketi koju je pre nekoliko godina radio RTS, oko 80 odsto građana radije bi koristilo usluge privatnih lekara, kada bi to bilo moguće sa karticom zdravstvenog osiguranja, podseća prof. Hadži-Tanović. U privatnoj lekarskoj praksi više od 90 odsto su specijalističke službe i dijagnostika, ostatak su ustanove sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite, bolnice i porodilišta, gde se obavljaju gotovo sve intervencije, osim operacija na srcu. U Srbiji je registrovano više od 4.500 privatnih zdravstvenih ustanova, u gotovo svim granama medicine i stomatologije. Stalno ili povremeno u njima radi oko 10.000 lekara, veliki broj medicinskih sestara i tehničara, kao i drugih kadrova koji pružaju logistiku vezano za tehničko održavanje medicinske i IT opreme. 

U vreme kada je vaša klinika krenula sa radom, privatna inicijativa nije bila prihvaćena sa simpatijama. Kakva je tada bila reakcija šire javnosti, građana, kolega?

Malo ko je tada znao da je Zakon o privatnoj praksi u zdravstvu usvojen, niko nije verovao da je nakon 35 godina zabrane ponovo dozvoljena privatna lekarska praksa. Školujući se u Americi, znao sam da bez marketinga neću uspeti. Uložio sam sredstva u marketinšku kampanju, oglašavajući se u dnevnim novinama i na televiziji, kako bih obavestio javnost da je privatna lekarska praksa u ex-Jugoslaviji ponovo dostupna građanima i da je počela sa radom prva privatna Klinika za srce „Dr Hadži-Tanović“. Sećam se da sam prvu reklamu objavio u dnevnom listu „Politika“. Službenica oglasnog odeljenja je tražila saglasnost direktora „Politike“ kako bi reklama uopšte bila objavljena. Kada se oglas pojavio, na Kliniku je došla novinarka „Politike“ i pitala me je: „Kako vi to radite, kada je privatna lekarska praksa zabranjena kod nas?“ Kada sam joj pokazao dozvolu za rad i tekst „Zakon o ličnom radu“, koji je bio objavljen u Službenom glasniku, tada je ona napravila intervju sa mnom i objavila ga je u „Politici“. To je bio prvi tekst o povratku privatne prakse u Beograd, Srbiju i ex-Jugoslaviju. Kasnije su televizije RTS i Studio B obavestile građane o početku rada privatne lekarske prakse.

Prvi pacijent bila je Beograđanka, sa Vračara, gde se Klinika tada nalazila. Došla je da proveri da li Klinika zaista radi. Nije krila zadovoljstvo što ponovo ima mogućnost da se leči kod „svog“ lekara i prisetila se da je njena porodica, pre Drugog svetskog rata, imala svog porodičnog lekara. Nakon oglašavanja u velikom broju medija, počeli su da se javljaju ne samo pacijenti iz Beograda i Srbije, već i iz Zagreba, Ljubljane, Banjaluke, Skoplja, Podgorice i drugih mesta iz ex-Jugoslavije. Kolege su bile skeptične, za opstanak su mi davali najviše tri meseca, a evo, od tada je prošlo 30 godina, a ja još uvek „igram utakmicu“. Jedno veče, te 1990. godine, dok sam pregledao pacijenta, na kliniku je došlo oko 30 mojih kolega, nakon sastanka Kardiološke sekcije Srpskog lekarskog društva. Pozvao sam ih da uđu, a oni su rekli: „Nećemo da uđemo, samo smo došli da vidimo da li stvarno imaš pacijente, ili je to marketinški trik.“ Bio je to njihov komentar, okrenuli su se i otišli. Pionirske poduhvate uvek prate skepsa i neverica, nisam bio iznenađen njihovom reakcijom, a danas mnogi od njih takođe rade u privatnom zdravstvu.   

Sada kada ovo pričam, izgleda kao neka bajka i nestvarno za sadašnje generacije, ali tako je to bilo te 1990. godine u socijalističkoj  Jugoslaviji, gde je celokupan privatni sektor bio omalovažavan, sputavan u razvoju i zabranjivan kao „državni neprijatelj“.

Privatno zdravstvo tokom 30 godina ubrzano se razvijalo, otvoren je veliki broj ordinacija, klinika, apoteka, laboratorija, bolnica i porodilišta…Kako ocenjujete domete privatnog sektora u srpskom zdravstvu?

U početku su u privatnim ordinacijama radili uglavnom lekari opšte prakse, koji su bili bez posla. To je bila šansa da rade i zarađuju za život, kao i lekari u penziji koji nisu imali šta da izgube. Trebalo je da prođe desetak godina da bi i lekari iz državnog sektora krenuli da otvaraju svoje privatne ordinacije. Međutim, i tada i sada, veliki broj njih su samo konsultanti u privatnom sektoru, jer državna služba za njih znači sigurnost, a privatna lekarska praksa je rizik, bez pratećeg zdravstvenog osiguranja.

Privatnik je u stalnoj tržišnoj utakmici, punoj neizvesnosti, a konkurencija ga tera da uvek ide napred, da bude bolji i brži od drugih da bi opstao. U protivnom, zna da mu sledi bankrot i nezaposlenost. Inertnost domaćeg Fonda zdravstvenog osiguranja i neuključivanje privatnog zdravstva kao ravnopravnog partnera, iskoristila su privatna, dopunska zdravstvena osiguranja. Ona uveliko sklapaju ugovore sa privatnim zdravstvenim ustanovama i tako su dali „vetar u leđa“ razvoju privatne lekarske prakse u Srbiji, u kojoj se već sada povremeno ili stalno leči oko 50 odsto građana Srbije.

U privatno zdravstvo investirano je oko 3,5 milijardi evra, od čega je za otvaranje ordinacije potrebno uložiti najmanje 100.000-150.000 evra, dok za klinike, domove zdravlja, bolnice ta suma može ići i do milion, pa i više miliona evra. U privatnom sektoru u početku su dominirali mali i srednji sistemi, ordinacije i poliklinike, a danas imamo i velike zdravstvene ustanove, kao što su klinike, bolnice, domovi zdravlja i porodilišta.

Reforme u srpskom zdravstvu dežurna su tema godinama unazad, ali nažalost, nisu ispunile očekivanja. Šta je prema vašoj oceni glavna prepreka da se izađe iz začaranog kruga i domaće zdravstvo primakne evropskim standardima?

Reforma srpskog zdravstva prvenstveno podrazumeva reformu zdravstvenog osiguranja, što znači da aktuelno 70 godina staro, monopolsko osiguranje treba transformisati u dva-tri obavezna zdravstvena osiguranja. U većini zemalja pacijent sa karticom zdravstvenog osiguranja, po svom izboru, može da se leči u privatnom, kao i u državnom sektoru.

Takvi modeli već postoje u Evropi. Nemačka, na primer, ima oko 270, Švajcarska 200 kasa zdravstvenog osiguranja, a njihovi zdravstveni sistemi se godinama ocenjuju kao najuspešniji. Bez obzira na to da li je model francuski, engleski, italijanski ili nemački, suština je ista – pacijent bira gde će se lečiti za svoj novac. Pored ovoga, za reformu je potrebna dobra organizacija, ulaganje u kadrove, planiranje, promena menadžmenta.

Bolnice bi trebalo da vode menadžeri, a ne lekari. Siguran sam da bismo bili daleko zdraviji kada bismo imali dobru prevenciju, posebno za kardiovaskularne bolesti i maligna oboljenja, gde smo među vodećim po broju obolelih u svetu. Interesantno je da su sve političke partije kada su bile u opoziciji obećavale reformu zdravstvenog osiguranja, ali za 30 godina suštinski se ništa nije promenilo, menjale su se vlade i ministri, ali je matrica ostala ista.

DOPRINOS PRIVATNOG SEKTORA – NEVIDLJIV!

Ako znamo da svaki drugi građanin ove zemlje koristi usluge privatnog sektora, a istovremeno plaćaju državno, obavezno zdravstveno osiguranje koje ne koriste, finansijski gledano to je direktna podrška privatnog zdravstva stabilnosti Fonda zdravstvenog osiguranja, koji ima smanjen priliv sredstava zbog bankrota i propasti velikog broja državnih firmi“, podseća prof. Hadži-Tanović i dodaje: „Za ovih 30 godina postojanja privatne lekarske prakse u Srbiji, nisam čuo nijedan izveštaj Vlade o doprinosu privatnog zdravstva Srbije u očuvanju zdravlja nacije

Privatni sektor kod nas nije integrisan u jedinstven zdravstveni sistem. Da li je na taj način on privilegija samo za one koji imaju novca da dodatno plate? 

Zdravstvo je socijalna i ekonomska kategorija, a zdravstvena usluga je čista ekonomska kategorija. Bez obzira na to da li se pacijent leči u državnom ili privatnom zdravstvu, neko to mora da finansira.

Diskriminacijom privatnog sektora i neuključivanjem u Fond zdravstvenog osiguranja direktno se krše prava pacijenata da za svoj novac mogu da biraju svog lekara. Pacijent sada dva puta plaća jednu istu uslugu. Jednom kada putem doprinosa uplaćuje državno zdravstveno osiguranje, koje ne koristi, a onda tu istu uslugu mora da plati i kod privatnog doktora.

Svi koji su se uključili u privatni zdravstveni sektor očekivali su da će, kao i u Evropi, postati deo jedinstvenog zdravstvenog sistema, ali to se nije desilo. Nepopravljivi sam optimista, verujem da se i to mora dogoditi jednog dana.

Hrabri me to što većina stranih kompanija koje ovde posluju, sklapaju ugovore sa privatnim osiguravajućim kućama i svojim zaposlenima obezbeđuju kvalitetnu zdravstvenu zaštitu u ustanovama sa kojima imaju ugovore, kako sa državnim, tako i sa privatnim. Podsetio bih da je 2003. godine naše Udruženje „Privatni lekari Srbije“ podržalo projekat razvoja dopunskog, privatnog zdravstvenog osiguranja, koje i dan-danas uspešno posluje, objedinjujući državni i privatni zdravstveni sektor, na teritoriji cele Srbije.

Odlazak kod privatnog lekara nije privilegija samo bogatih, već svi slojevi društva mogu to sebi da omoguće, jer dobijaju kvalitetnu zdravstvenu uslugu odmah, bez liste čekanja.

Poslednjih godina naše zdravstvo je suočeno sa mnogim nedaćama, a jedan od većih problema je odliv kadrova. Deficit lekara specijalista preti da ugrozi rad pojedinih grana medicine. Gde vidite rešenje?

Punih deset godina, od 2004. do 2014. bile su zaustavljene sve specijalizacije. Udruženje „Privatni lekari Srbije“ je više puta na Odboru za zdravstvo Skupštine Srbije ukazivalo na pogubne posledice po srpsko zdravstvo ako se uvede zabrana volonterskih specijalizacija. Zalagali smo se za suštinsku reformu srpskog zdravstva kroz „Zakon o zdravstvenom osiguranju“ i „Zakon o zdravstvenoj zaštiti“, ali nažalost usvojeni su samo „našminkani“ zakoni, zbog kojih i dan-danas beremo gorke plodove. Nemamo dovoljno anesteziologa, radiologa, pedijatara, kardiohirurga…

Odliv zdravstvenih kadrova, kako lekara tako i sestara, prvenstveno u Nemačku i druge obećane zemlje, ozbiljno će ugroziti funkcionisanje zdravstvenog sistema Srbije. Na drugoj strani, Nemačka i zemlje EU, koje su takođe suočene sa deficitom kadrova, jer njihovi lekari i sestre odlaze u SAD, Švajcarsku, Švedsku, Australiju, Kanadu, privlače zdravstvene radnike iz Istočne Evrope, između ostalog i iz Srbije, visokim platama, specijalizacijama, boljim standardom života i zaposlenjem za celu porodicu. Ovde ljudi opravdano strahuju da uskoro neće imati ko da ih leči.

Šta se hitno može učiniti? Kada bih bio u prilici da odlučujem, svim lekarima koji su stekli uslov za penziju ponudio bih duple plate kako bi ostali i nastavili da rade. To su najiskusniji i najkvalitetniji kadrovi, mladim lekarima oni bi bili prvoklasni učitelji. Proširio bih dijapazon volonterskih specijalizacija i stimulisao zapošljavanje mladih lekara u privatnom zdravstvu, gde su zarade veće, što bi, uveren sam, uticalo da se smanji odlazak u inostranstvo. Siguran sam da bismo i reorganizacijom domova zdravlja, u smislu prevođenja lekara opšte prakse i specijalista u privatne porodične lekare, zadržali iskusne doktore u našoj zemlji. Oni bi potpisali ugovore sa zdravstvenim osiguranjima, a njihovi dotadašnji pacijenti bi i dalje dolazili kod njih da se leče sa zdravstvenom karticom, bez dodatnog plaćanja. 

Kako biste ocenili srpsko zdravstvo u ovom trenutku?

Statistika je neumoljiva, ona nepogrešivo govori o efikasnosti zdravstvenog sistema. Smrtnost u zemljama EU od kardiovaskularnih bolesti je 48 odsto, kod nas je to 62 odsto. Prema statističkim podacima, u Srbiji dnevno od kardiovaskularnih bolesti umire oko 150 ljudi, godišnje je više nego zabrinjavajuća brojka od oko 55.000 ljudi, skoro ceo jedan grad. Prema Evropskom zdravstvenom potrošačkom indeksu (Euro Health Consumer Index, EHCI) koji svake godine objavljuje EU, Srbija je 2018. godine bila na 18. mestu u Evropi, među 35 država, što je značajan napredak u odnosu na 2012. godinu, kada je bila na poslednjem mestu.