Ideja nacionalnog okvira kvalifikacija – da svako radi posao za koji je kvalifikovan – u Srbiji nije nova, ali u praksi od nje nismo imali mnogo vajde. Trenutno naša država nema ni okvir kvalifikacija, ni adekvatnu nomenklaturu zanimanja, a jedini validan dokument za sagledavanje stanja na tržištu rada predstavlja Nacionalna klasifikacija zanimanja, stara više od 25 godina. Da li ćemo sada otići u drugu krajnost
To ima samo u Srbiji – trenutno smo jedina zemlja u Evropi koja nema nacionalni okvir kvalifikacija, pa zbog toga na tržištu rada imamo dve krajnosti: s jedne strane desetine hiljada studenata završe fakultet i steknu zvanja za obavljanje poslova za kojima ne postoji tražnja, a s druge, svake godine između 20.000 i 30.000 radnih mesta ostaje upražnjeno, jer za njih nema kvalifikovanih ljudi. Usvajanjem NOKS-a, kako se najavljuje, ta nelogična situacija biće prevaziđena tako što će u kvalifikaciju biti uneta i znanja stečena tokom neformalnog obrazovanja. U pitanju su kvalifikacije stečene van školskog sistema (na radnom mestu, u procesu samoobrazovanja u porodici, tokom slobodnog vremena i sl.) koje će novim sistemom biti prepoznate i priznate, a čime će se obezbediti uporedivost kvalifikacija stečenih u Srbiji sa onima u drugim zemljama. Kako objašnjava Ljiljana Ubović, koja se u Beogradskom fondu za političku izuzetnost bavi politikama obrazovanja i zapošljavanja, teorijski to izgleda ovako.
Nacionalni okvir kvalifikacija zapravo predstavlja katalog nivoa stečenih kvalifikacija sa opisima (deskriptorima) ishoda učenja. Naime, početkom XXI veka u Evropi se pojavila potreba da se znanje i veštine stečene u okviru različitih nacionalnih obrazovnih institucija sistematizuju na jedinstven način i tako postanu prepoznatljive na zajedničkom tržištu rada. Tako je, objašnjava Ubovićeva, marta 2008. uspostavljen Evropski okvir kvalifikacija (EQF) koji se sastoji od osam različitih nivoa definisanih prema ishodima učenja (koji, osim znanja, uključuju i veštine i kompetencije) i precizno opisuju stečenu kvalifikaciju, ali ne na osnovu dužine trajanja i sadržaja obrazovnog programa, već na osnovu toga šta osoba koja poseduje određenu kvalifikaciju zna i može da radi.
Suština je u shvatanju kvalifikacije kao liste ishoda učenja koju tokom života možete nadograđivati i menjati i to na načine koji nisu samo produkt formalnog obrazovnog sistema, već i neformalnog obrazovanja (treninzi, kursevi, specijalne obuke) ali i informalnim putem (praktičnim radom i samoobrazovanjem). Uspostavljanje EQF posebno je značajno u eri otvorenih izvora obrazovanja, obuka koje poslodavci nude svojim zaposlenima, učenja na daljinu i povećane svesti ljudi da se karijerom može upravljati samostalno i fleksibilno.
Svi evropski strateški dokumenti, kaže Ubovićeva, fokusirani su na ekonomiju baziranu na znanju, konkretnije na sticanje veština neophodnih za ekonomski rast. U tom smislu i reforma obrazovanja zasniva se na tome da veštine i kompetencije koje ono nudi moraju bolje da odgovore na potrebe tržišta rada i da direktnije vode ka zaposlenju.
Do danas 36 evropskih zemalja (među kojima je i Srbija) poseduje, ili je na putu da poseduje, definisane i opisane nivoe ishoda učenja uporedive sa EQF. U svetu, pak, prema informacijama UNESCO, 142 države imaju razvijen okvir kvalifikacija. U tim se okvirima nalaze opisi ishoda učenja ili deskriptori koji definišu šta bi neka osoba trebalo da zna i ume da uradi i da razume, ako je stekla kvalifikaciju odgovarajućeg nivoa.
Nastavak teksta možete pročitati u 34. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
