„Nemačka jesen“

Te kišne jeseni Dagerman putuje kroz „pustinju“ koju su iza sebe ostavile savezničke bombe u Nemačkoj. Berlin, Hanover, Esen, Bremen, Keln, Hamburg, Frankfurt… svako poređenje koji je grad više spaljen ili razoren je besmisleno. U nekima je uzaludno traganje čak i za „uspomenama na ljudsko postojanje“. Ali ako želite da vidite „zbirku uzoraka što jedan grad zbrisan sa lica zemlje ima da ponudi na tom porušenom putu“, piše novinar, „predeo ruševina pustiji od pustinje“, onda će jedan grad biti dovoljan – Hamburg. „Svi geometrijski oblici zastupljeni su u toj trogodišnjoj varijanti Gernike i Koventrija“, zapisuje Dagerman i primećuje da u nekada najnaseljenijem delu Hamburga te jeseni nema  nijednog ljudskog bića.

Novinar ulazi u poplavljeni podrum, „pun dima, hladnoće i gladi“, jedini krov nad glavom za većinu bombardovanih nemačkih porodica širom Rurske oblasti. Već promrzli u krevetu bez ćebadi, ukućani, gazeći vodu do članaka, pokušavaju od mokrih grana da upale vatru kako bi skuvali krompir koji je „bio smrznut još kad su uspeli da ga se dokopaju“. Iz te vode unutra, deca izlaze na kišu napolju da bi „išla u školu“, a zapravo „izlaze da kradu ili da pokušaju da pronađu nešto jestivo“.

U poplavljenom „stanu“ ispod zemlje, novinar razgovara sa ukućanima o „novouspostavljenoj nemačkoj demokratiji“ i pita da li je ovoj porodici bilo bolje pod Hitlerom? Odgovor podrumskih Nemaca je kratak – „da“. Isti odgovor  je dobio i u drugim porodicama iz „malo boljih podruma ili stanova“.

Iz ovakvog glasa naroda nije uputno zaključivati da su svi Nemci nacisti, upozorava švedski novinar. Ako pitate davljenika, kako kaže, da li mu je bilo bolje dok je stajao na pristaništu, sigurno ćete dobiti potvrdan odgovor. Svako ko je očekivao da će Nemci iz svoje nesreće naučiti da preziru i mrze režim koji je to započeo, zanemario je „glad kao veoma lošeg pedagoga“. Neprestana smrtna opasnost može da vas nauči „samo dve stvari: da se bojite i da umrete“, piše Dagerman.

Švedski reporter zapaža da su nasuprot bledim licima iz bunkera „začuđujuće rumena lica određenih devojaka“ koje su povremeno od savezničkih vojnika počašćene čokoladom, boksom „česterfilda“,  sapunom. Među narodom se moglo povremeno čuti da „budućnost Nemačke izgleda kao pijan, bubuljičav američki vojnik i prokurvana nemačka devojka“!

Dobro uhranjeni vojni sveštenik iz Kalifornije te jeseni ’46, kako beleži novinar, komentariše da je „Nemačka zemlja koja je u potpunosti lišena morala“. A reč je o tome da je „novi moral“ – moral u razorenoj  Nemačkoj – poprimio sasvim novu dimenziju: nije nemoralno krasti jer je to samo pravednija raspodela onoga čega ima; kao što su trgovina na crno i prostitucija „malo nemoralni kada postanu jedini način preživljavanja“. Čak i u crkvenim krugovima smatraju da umreti od gladi zaslužuje veću moralnu osudu nego učiniti nešto zabranjeno, da bi se moglo izdržati. „Srozavanje je dopuštenije nego propast“, primećuje Dagerman.