Neophodno je da se suočimo sa vlastitom prošlošću

U saradnji sa beogradskim Udruženjem KROKODIL, početkom decembra,  njemačka Akademija za jezik i književnost, S. Fischer fondacija i Kulturna fondacija Alianz iz Berlina u Beogradu su organizovale petu po redu debatu pod nazivom O čemu govorimo kada govorimo o Evropi. Uz učešće brojnih uglednih evropskih intelektualaca, prethodne četiri debate održane su u zemljama koje se smatraju nekom vrstom neuralgičnih tačaka današnje Evrope: dva puta u Budimpešti i po jednom u Bukureštu i Atini. Ove godine, takav skup prvi put je organizovan u državi koja nije članica EU.

„Pojmovi EU i Evropa još uvek su duboko problematični na Balkanu”, kaže Vladimir Arsenijević, pisac i jedan od direktora Festivala KROKODIL . „U granicama EU, ta dva pojma uvek se nekako preklope. Što je i logično ako ste deo EU; ako niste, (ne)poklapanje zna da bude veoma uvredljivo.”

Šta vam je tačno uvredljivo?

To stalno nepoverenje, ta lupa kroz koju vas posmatraju tražeći da svaki put nanovo potvrđujete da ste Evropljanin. A zašto? Zato što ste ružni, prljavi, zli? Pa, šta ako i jeste?! Da li nas to automatski diskvalifikuje kao Evropljane?+

Govorite o Balkanu?

Naravno. Reč je o onoj vrsti samosvesti koju su američki crnci uspeli da definišu šezdesetih godina XX veka. Kada, recimo, čitate autobiografiju Malcolma X, videćete kako su se ti ljudi zapravo stideli sebe: ispravljali su kosu, po svaku cenu pokušavali da dobiju bleđu kožu… E, a onda im je jednoga dana bilo dosta:

„Ako sam već prljav, ružan i zao, pa, u redu je da budem takav! Deo sam ovog sveta, vaše je da me prihvatite!”

Slična stvar se danas događa sa ljudima sa Balkana. Možda ovde nije bilo evropskog baroka, humanizma i renesanse, možda svi zajedno nismo prošli proces prosvetljenja, ali šta, dođavola, s tim?! Sviđalo se to nekome ili ne, i dalje smo deo Evrope koja je, upravo sa „bradavicom” zvanom Balkan, mnogo lepša i zanimljivija od svog divnog i namirisanog apolonskog kipa kakav se sanja i prezentuje u Briselu.

Zašto je Balkan ta „bradavica”, šta mislite? Jesu li takvoj slici doprinijeli ratovi i „pad u varvarstvo” devedesetih ili…

Ti su koreni dublji. Reč je o staroj slici Balkana koja je samo potvrđena ratovima devedesetih i koja je u jednom periodu zaista bila suspregnuta relativno pristojnom slikom zemlje kakva je bila SFRJ. Takođe, ako se za trenutak vratimo malo dalje u prošlost, videćemo da su, uprkos svemu, Srbija i Jugoslavija ipak imale neke političare – neretko konzervativne – koji su u pojedinim važnim istorijskim momentima tu zemlju znali da postave na dobar, konstruktivan kolosek.

Mogu li danas?

Nakon više nego uspešnog samoukidanja, Demokratska stranka, iako na izdisaju, nedavno je istakla svoj novi promašeni politički koncept – „Srpska Srbija”! I, je li to taj konstruktivni kolosek?!

Nažalost, građani ove zemlje izdani su od onih koje su, na mitinzima, demonstracijama i tokom šetnji, sami izgurali u prvi plan. Pošto su, poslednjih desetak godina, upravo ti ljudi uništili sve što se dalo uništiti, na scenu su se vratili nekakvi vučići, nikolići, dačići presvučeni u čiste bele košulje. Uprkos nazovievropskom diskursu, njihova unutrašnja politika duboko je konzervativna i pokazuje volju za spoljnom komunikacijom koju je Srbija imala na prelazu iz XIX u XX vek. Nominalno, Srbija je i tada imala proevropski kurs, ali je unutra, baš kao i danas, vladao teški nacional-etnički konzervativizam koji je promovisan na različite načine.

Na koji način?

U knizi Kaldrma i asfalt istoričarka Dubravka Stojanović kaže kako su šezdesetih godina XIX veka u Beogradu sva imena ulica, svi toponimi zapravo bili toponimi velike Srbije. Samo jedna ulica izlazila je iz tog okvira: Moskovska. Sa druge strane, Dubravka Stojanović govori i o kafanama iz tog istog vremena: Mali Dardaneli, Veliki Dardaneli, Mali Pariz, London, Rim, Carigradska kafana, iz čega je jasno na koji način je kosmopolitizam društva stajao naspram konzervativizma elite. Srbija se i danas suočava sa istim problemom. Jer, pogledajte savremeni Beograd: Savamalu, andergraund scenu, alternativnu kulturu, koje veoma privlače strance, po malo fascinirane gradom koji jeste haotičan, prljav i ružan, ali je istovremeno i dinamičan i savremen i koji, u evropskom kontekstu, ume da ostavi veoma jak utisak.

Kada govorimo o konzervativizmu političke elite, pogledajte, recimo, kome i gde, ova vlast podiže spomenike.

Isto je činila i prethodna. Spomenik Hejdaru Alijevu u Tašmajdanskom parku…

Bilo bi lepo kada bi Alijevu i caru Nikolajau II Romanovu bio dodat i spomenik Polu Potu, čime bi bio napravljen simbolički trougao naših omiljenih diktatora. Ili, videli ste cirkus oko ploče – nadgrobnog spomenika postavljenog, a zatim i uklonjenog sa Pupinovog mosta. Reč je o mešavini javašluka, bahatosti, neznanja, elementarne nepismenosti, bazične gluposti i čistog zla. Ali, to je, nažalost, okvir u kome danas živimo i koji je za sve nas nacrtao premijer Srbije – ta lutka stvorena od strane gomile sumnjivih savetnika i stilista koji o društvu ne znaju ama baš ništa. Kada jednoga dana ta lutka pukne, građani će imati priliku da vide kako se ona jedva kontrolisana suzdržanost, taj tih i miran glas kojim je premijer pokušavao da prikrije sopstvenu neurotičnost odjednom pretvara u ogromnu verbalnu agresivnost…

Nastavak teksta možete pročitati u sedamnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“