Za razliku od ovde zaposlenih „mučenika“, što „rmbače“ uz zaglušujuću buku, mi plandujemo, bar aktuelno, svi se slažu da je sudba jednom majka, a drugom maćeha. Mišljenja se malo dele u povodu izgleda kostolačkog zdanja. Nekom je „apokaliptično“ i grozno, drugom „futurističko“ i „strava“, što posebno ne ruži ni splet širokih cevki koje presecaju pejzaž
Viminacijum je arheološko nalazište u blizini Požarevca, na koje svako malo opominju putokazi, što ga čini najobeleženijom odrednicom u zemlji (ako se ne računa kafana „Mali korzo“). To što lutamo u mnogim drugim slučajevima, bruka je nadležnih u raznim oblastima i sugeriše da je skretanje pažnje na Viminacijum zasluga direktora Parka Miomira Koraća, koji je od iskopina rimskog grada, grobnica, nekad upotrebne i ukrasne keramike, a sad krhotina, skeleta mamuta, napravio svetsku atrakciju.
Ipak u Viminacijum nismo banuli usmereni znakovima, već nas je na izlet početkom marta poveo Bitef teatar, ne bi li tu napravio konferenciju za medije, a najavu za proslavu 30-godišnjice osnivanja tog avangardnog pozorišta. Zašto baš ovde, ostalo je u senci dobrog provoda. A da li smo nešto i upamtili? Valjda jesmo, koliko je sam provod dozvolio.
Po ustaljenom običaju, neko kasni, ali drugi tome ne pridaju važnost. Sendviči se odmah vade, jer ko će da čeka predviđeni ručak, pa čak i prethodno „okrepljenje“, pomenuto rasporedom. Autobus klizi auto-putem, a kad skrene na regionalni put, stane da se trese, što se komentariše veselim tonom. Veliča se novinarsko zvanje, što poslenicima omogućava putovanje, dok su hvalospevi na račun svog poziva inicirani pojavom Termoelektrane „Kostolac“ na obzorju.
Za razliku od ovde zaposlenih „mučenika“, što „rmbače“ uz zaglušujuću buku, mi plandujemo, bar aktuelno, svi se slažu da je sudba jednom majka, a drugom maćeha. Mišljenja se malo dele u povodu izgleda kostolačkog zdanja. Nekom je „apokaliptično“ i grozno, drugom „futurističko“ i „strava“, što posebno ne ruži ni splet širokih cevki koje presecaju pejzaž. Čemu služe niko ne zna, jer ipak su to „kulturnjaci“, a ne novinari iz sfere energetike. Prazno se ćakula čisto da brže prođe vreme, tih dva sata koliko treba za ni 100 kilometara.
Konačno smo na cilju i konačno na (utrnulim) nogama. Vučemo se stazom do glavne zgrade, uživamo u zubatom suncu i ambijentu. Horizont se proteže unedogled, ništa ne seče vizuru na tih 450 hektara šire gradske zone Viminacijuma, osim ako se ne okrene unatrag, ka pomenutoj gigantskoj skalameriji. Sve deluje nestvarno, pa i replika drevne rimske vile, sagrađene nedavno. Tačnije, pre osam godina.
Na ulazu nas čeka Korać lično, atipično nasmejan za predstavu naučnika. Harizma mu se širi i bujicom reči gostoprimstva, a našu maštu šašolji priča o tri suđaje što još uvek gospodare ovim prostorima, koja kao da se nadovezuje na pređašnji razgovor. Nama su sve tri i dalje sklone, jer se ubrzo „krepimo“ kolačima i rakijom.
Čašica-dve rasplamsavaju maštu, ili guraju u laki dremež po basamacima atrijuma. Tako se automatski izmeštamo u rimsko doba, kome je uživanje bilo na prvom mestu, pre svih drugih, trenutno zasenjenih tekovina. Raspoloženje teži zenitu, a profesionalnost srazmerno opada.
Uz rakiju ide i kafa, ali je ipak krajnje vreme da se krene na konferenciju (u svom ublaženom značenju) pa u obilazak kompleksa, počev od makete starog rimskog logora i istovremeno prestonice provincije Mezije, prvo sa sufiksom Superior, a u kasnoj antici – Prima. Grad je nastanjivalo 48.000 žitelja, kako se procenjuje na osnovu 13.500 otkrivenih grobova, između ostalog.
Nastavak teksta možete pročitati u 59. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
