„Nepošteno“ zaduživanje

Državni bankrot nije ništa drugo do novi početak u raspodeli dugova prema poveriocima, ili njihovo delimično ili potpuno brisanje. Baš kao što je nakon Drugog zalivskog rata, svojevremeno, vlada SAD izlobirala za Irak među svojim saveznicima takozvani „koncept nepoštenog duga“ Sadama Huseina

O bankrotu se po srpskim medijima piše kao da je babaroga. Izjave pojedinih „ekonomista“ kako „priča o bankrotu nema ništa sa realnošću“, uz primer pominjanja država u našem okruženju, poput Hrvatske, bile su samo polovične informacije. Jer Hrvatska, iako manja, ima skoro duplo veći BDP od Srbije, ima turizam koji joj godišnje donosi sigurnih sedam milijardi evra, njena robna razmena sa EU je neuporedivo veća nego naša… Osim toga, „ekonomisti“ koji po medijima tvrde da „ničim naturena priča o bankrotu“ plaši narod, u potpunoj su suprotnosti sa svojim predsednikom vlade. Podsetiću, Vučić je gostujući 6. oktobra 2013.  na TV Prva, naveo da je država „pred bankrotom u pravom smislu reči“ i najavio da će mere za ekonomski oporavak biti teške, a ne populističke. Dakle, ko ovde laže: premijer, koji je valjda najinformisaniji o stanju u srpskoj privredi, ili pojedini „ekonomisti“?

 A stvar je sasvim jednostavna. Kada neko preduzeće nije u stanju da plati svoje dospele obaveze prema poveriocima, nastaje regulisana situacija pod imenom bankrot (stečaj). Isti je slučaj i sa državom, koja nije u mogućnosti da dugoročno izmiruje svoje obaveze koje je preuzela ugovorima o zajmu, te se bankrotom oslobađa dugova. Istovremeno, ne postoje međunarodni pravni mehanizmi za proglašenje državnog bankrota. Nema sudova koji ga rešavaju, jer državni finansijski krah proglašava vlada jedne države.

Međutim, to nije ništa drugo do novi početak u raspodeli dugova prema poveriocima, ili njihovo delimično ili potpuno brisanje. Baš kao što je nakon Drugog zalivskog rata, svojevremeno, vlada SAD izlobirala za Irak tzv. „koncept nepoštenog duga“ Sadama Huseina među svojim saveznicima, koji je najviše pogodio Rusiju i Francusku (koja u to vreme nije htela da podrži SAD u agresiji na Irak, pa je doživela organizovani bojkot svojih proizvoda po celoj Americi nakon neprimerene histerije u tamošnjim medijima) zbog već ranije isporučene vojne opreme. Međutim, nakon toga čitava stvar gurnuta je „pod tepih“, kako isti slučaj kod manjih država ne bi postao pravilo.

Drugi primer, koji se nadovezuje na ovaj, predstavlja slučaj Ekvadora koji je, uz pomoć nezavisnog Komiteta za ukidanje dugova zemalja trećeg sveta, uspeo da dokaže da dobar deo spoljnog duga od MMF-a, Svetske banke  i ostalih zajmodavaca ne samo da je bio „nepošten“, već i nelegitiman i neustavan. Rafael Correa, predsednik Ekvadora, u tom trenutku je imao podršku celog naroda. Za njega, kao odgovornog državnika:  „nacionalne obaveze hitnije su od međunarodnih“. On pojašnjava da će „Ekvador ispuniti sve svoje preostale međunarodne obaveze, ali tek kada zemlja bude u mogućnosti, jer prioriteti su sasvim jasni: na prvom mestu je život, a otplata dugova je na drugom“.

Nastavak teksta možete pročitati u četrnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“